Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 696/24 od 09.05.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je prvostepena presuda delimično preinačena u odbijajućem delu tako što je utvrđeno da je apsolutno ništava i bez pravnog dejstva odredba tačke II podtačka d) ugovora o vansudskom poravnanju od 26.12.2006. godine zaključenog između tužilje i pravnog prethodnika tuženog i u delu odluke o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tuženog za obavezivanje tužilje da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 164.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do konačne isplate, te je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog parničnog postupka, a potvrđena u preostalom odbijajućem delu. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 29.700,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu koji se odnosi na isplatu otpremnine tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. Zakona o parničnom postupku).

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova.

Predmet tražene pravne zaštite je isplata razlike između isplaćene otpremnine prilikom prestanka radnog odnosa i pripadajuće otpremnine na osnovu člana 5 Aneksa kolektivnog ugovora pravnog prethodnika tuženog od 30.12.2005. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, a pravnosnažnom presudom je utvrđeno da tužbeni zahtev nije osnovan. O ovom pravu tužilje, sudovi su odlučili uz primenu odgovarajućih odredbi materijalnog prava kod utvrđenja da se u konkretnom slučaju radi o potraživanju iz radnog odnosa i da je isto zastarelo s obzirom da potiče iz perioda pre 26.12.2006. godine (kada na osnovu ugovora o vansudskom poravnanju tužilji prestao radni odnosa i utvrđena obaveza isplate otpremnine ), a da je tužba podneta 01.09.2022. godine, dakle nakon isteka roka zastarelosti od tri godine. U nižestepenim odlukama izražen stav da se zastarelost novčanog potraživanja iz radnog odnosa ceni na osnovu odredbe člana 196. Zakona o radu i kada je posledica ništavosti sporazuma, odnosno odredbe sporazuma poslodavca i zaposlenog, ne odstupa od prakse izražene u odlukama revizijskog suda u kojima je odlučeno o zahtevima sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari (presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2769/2020 od 11.02.2021. godine i Rev 2 1604/15 od 25.05.2016. godine). Bitna povreda odredaba parničnog postupka, na koju revizija ukazuje, nije razlog za posebnu reviziju, čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja nije dozvoljeno po članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. Zakona o parničnom postupku, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ima ceniti prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja ništavosti (odredbi vansudskog poravnanja) i isplate otpremnine u ovom sporu podneta je 01.09.2022. godine, a podneskom od 31.01.2024. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva, kojim je tužilja tražila isplatu iznosa od 1.134.625,00 dinara, što čini vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude, a što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, već radi utvrđenja ništavosti odredbi vansudskog poravnanja (koje se odnose na potraživanje otpremnine), kao i imovinskopravni spor koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković