Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog u ovom sporu je dozvoljeno radi tumačenja i primene člana 191. Zakona o radu, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem od 23.04.2013. godine raspoređen na određeno radno mesto u upravi tuženog grada i određen koeficijent za obračun i isplatu njegove plate. Rešenjem tuženog od 09.12.2016. godine utvrđeno je da je tužilac ostao neraspoređen od 12.12.2016. godine jer je za njegovim radom prestala potreba utvrđena zakonom. Žalba tužioca, izjavljena protiv tog rešenja, odbijena je rešenjem Žalbene komisije od 28.12.2016. godine. Rešenjem tuženog od 08.02.2017. godine utvrđeno je da je tužiocu, koji je ostao neraspoređen, radni odnos prestao po sili zakona 12.02.2017. godine. Žalba tužioca, izjavljena protiv tog rešenja, odbijena je rešenjem Žalbene komisije od 01.03.2017. godine. Protiv oba rešenja Žalbene komisije tužilac je pokrenuo upravni spor. Presudom Upravnog suda U 1493/17 od 24.09.2020. godine poništeno je rešenje Žalbene komisije od 28.12.2016. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Žalbena komisija je 15.10.2020. godine novim rešenjem delimično uvažila tužiočevu žalbu i preinačila rešenje tuženog od 09.12.2016. godine u tački 6. (odlučila da tužilac, dok je neraspoređen ima pravo na naknadu plate u visini koju je imao neposredno pre donošenja rešenja o neraspoređenosti koja se utvrđuje prema koeficijentu 10,45) a odbila žalbu u pogledu odluke sadržane u tački 5. (odluka o neraspoređenosti) i odluka sadržanih u tačkama 7. i 8. Tužilac je i protiv ovog rešenja pokrenuo upravni spor koji je u toku. Upravni sud je, presudom U 4830/17 od 27.10.2020. godine, odbacio žalbu tužica protiv rešenja od 08.02.2017. godine kao nedopuštenu i poništio rešenje tuženog od označenog datuma. Tuženi je 01.02.2021. godine doneo novo rešenje kojim je utvrdio da je tužiocu, kao neraspoređenom zaposlenom, radni odnos prestao po sili zakona 12.02.2017. godine. I protiv tog rešenja tužilac je pokrenuo upravni spor koji je u toku.

Na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenom članova 164. i 191. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu naknade štete nastale u periodu od 12.02.2017. godine do 28.02.2021. godine, u visini utvrđenoj veštačenjem. Predlog tuženog da se postupak prekine do okončanja upravnih sporova koje je tužilac pokrenuo protiv rešenja od 15.10.2020. godine (o neraspoređenosti) i 01.02.2021. godine (o prestanku radnog odnosa po sili zakona) taj sud je odbio sa obrazloženjem da su označena rešenja doneta u presuđenoj stvari, nakon pravnosnažne i izvršne presude Upravnog suda U 4830/17 od 22.10.2020. godine.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog, nalazeći da je na pravilno i u potpunosti utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sud pravilno primenio materijalno pravo. Po stanovištu tog suda, tužilac ima pravo na naknadu štete u smislu člana 191. Zakona o radu jer je u upravnom sporu poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa, a kasnije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa (od 01.02.2021. godine) za sada nije od uticaja na pravo tužioca predviđeno navedenom odredbom, zbog čega je pravilno odbijen i predlog tuženog za prekid postupka do okončanja upravnog spora.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Pravo na naknadu štete iz člana 191. stav 1. Zakona o radu pripada zaposlenom kome je, po odluci suda, radni odnos prestao bez pravnog osnova. U konkretnom slučaju, tužiocu radni odnos za sada nije prestao bez pravnog osnova. Rešenjima od 15.10.2020. godine i 01.02.2021. godine, konačnim u upravnom postupku, utvrđeno je da je tužilac neraspoređen i da mu je iz tog razloga, po sili zakona, prestao radni odnos sa 12.02.2017. godine. Oba rešenja doneta su pre zaključenja glavne rasprave u ovom sporu i njihov značaj, kao i značaj činjenice da je protiv tih rešenja tužilac pokrenuo upravne sporove, nižestepeni sudovi nisu pravilno cenili kada su primenom navedene odredbe Zakona o radu odlučili da usvoje tužbeni zahtev za naknadu štete.

Iz tog razloga, obe nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će razjasniti da li su upravni sporovi koje tužilac vodi okončani, i ako jesu na koji način, a ako nisu oceniti da li se u njima rešava prethodno pitanje za odluku u ovom sporu - nepostojanje pravnog osnova za prestanak radnog odnosa tužioca usled pogrešne primene relevantnog zakona.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić