Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1 2333/18 od 21.02.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom i sedmom izreke tako što je: 1.) odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime neisplaćenih naknada troškova za ishranu u toku rada za period od 01.03.2014. godine do 01.08.2015. godine solidarno isplate pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki počev od dospelosti do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke; 2.) odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi VV da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.08.2015. godine do 26.12.2016. godine isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki počev od dospelosti do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke; 3.) odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora solidarno isplate za period od 01.03.2014. godine do 31.12.2014. godine iznos od 41.892,66 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2015. godine do isplate, a za period od 01.01.2015. godine do 01.08.2015. godine iznos od 30.032,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2016. godine do isplate; 4.) odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi VV da tužiocu na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati za period od 01.08.2015. godine do 31.12.2015. godine iznos od 21.452,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2016. godine do isplate, a za period od 01.01.2016. godine do 31.12.2016. godine iznos od 52.870,18 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2017. godine do isplate; 5.) i obavezao tužioca da tuženom VV na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 17.950,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi BB je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijenu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13- US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijene presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac tužbom podnetom 07.04.2017. godine potražuje naknadu zbog neisplaćenog regresa za godišnji odmor i naknadu troškova za ishranu u toku rada za traženi period. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog BB, da bi nakon statusnih promena kod tog tuženog, dana 13.08.2015. godine primio obaveštenje od 03.08.2015. godine o prenosu njegovog ugovora o radu na tuženog VV i isto prihvatio. U istom je navedeno da će tužilac kod poslodavca sledbenika ostvarivati ista prava i obaveze koja je imao kod poslodavca prethodnika, u skladu sa Kolektivnim ugovorom za BB. Tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog VV na osnovu rešenja tog tuženog o otkazu ugovora o radu od 08.12.2016. godine kojim je utvrđeno da je prestala potreba za njegovim radom sa danom 26.12.2016. godine uz utvrđenje otpremnine od 1.066.611,00 dinara. Tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora počev od 2003. godine do prestanka radnog odnosa.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu utvrđujući visinu naknade na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz prethodnog Kolektivnog ugovora (poslodavca prethodnika) i na osnovu raspoložive dokumentacije.

Odlučujući o žalbama tuženih, drugostepeni sud je preinačio provstepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu troškova ishrane u toku rada i za isplatu regresa za godišnji odmor, sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine ističući da se pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Po stavu nižestepenog suda, navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca što proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi kojom prilikom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.

Imajući u vidu navedeno, pravilno je ukazivanje tužioca u reviziji na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarada za januar-jun 2006. godine u visini od 53,50 dinara, a za period jul-decembar 2006. godine od 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pritom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nisu ni doneli. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen, a tuženi solidarno obavezani da tužiocu naknade troškove parničnog postupka.

Tužiocu koji je uspeo sa revizijom, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP i važećoj Advokatskoj i Sudskoj tarifi dosuđeni su troškovi revizijskog postupka u iznosu od 101.750,00 dinara i to za sastav revizije (12.000,00 dinara), taksu za reviziju (35.900,00 dinara) i taksu za revizijsku presudu (53.850,00), sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate.

Odluka o troškovima postupka po reviziji sadržana u stavu trećem izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP. Tuženi BB nije uspeo u ovom postupku, pa zato nema pravo na naknadu troškova postupka po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić