Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2061/19 od 02.03.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena je prvostepena presuda u delu u kome je utvrđeno potraživanje tužioca-protivtuženog, u delu u kome je nakon prebijanja međusobnih potraživanja tuženi-protivtužilac obavezan na isplatu dosuđenih novčanih iznosa tužiocu-protivtuženom i u pogledu odluke o troškovima.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi-protivtužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... sa izmenama) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog-protivtužioca, jer u konkretnom slučaju za to nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku. Nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Drugostepenom presudom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom i protivtužbenom zahtevu tako što je usvojen tužbeni zahtev na ime neisplaćenih deviznih dnevnica za period od 19.02.2013. godine do 30.04.2015. godine i neiskorišćenog godišnjeg odmora i protivtužbeni zahtev na ime manjka u akontacionim troškovima, nakon čega je izvršeno prebijanje navedenih međusobnih potraživanja i tuženi obavezan na isplatu razlike ovih potraživanja. Nižestepeni sudovi su prilikom donošenja odluke o visini pripadajućih deviznih dnevnica pošli od pravnog stava da se za utuženi period pre donošenja izmena i dopuna Zakona o radu od 29.07.2014. godine (član 118. stav 1. tačka 3.) ima primeniti Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ( „Sl. glasnik RS“, br. 98/2007 i 84/2014), kao jedini doneti propis iz te oblasti, a da nakon ovih izmena zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za provedeno vreme na službenom putu u inostarnstvu. Kako tuženi ovo pitanje nije uredio niti opštim aktom, niti zaključenim ugovorom o radu, sudovi su za period posle izmene Zakona o radu iz 2014. godine prihvatili varijantu obračuna primenom neoporezivog iznosa deviznih dnevica u skladu sa članom 18. stav 1. tačka 2. Zakona o porezu na dohodak građana koja upućuje na primenu navedene Uredbe.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja niti potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Revizijom se ne ukazuje na postojanje suprotnih sudskih odluka u istim ili sličnim pravnim situacijama, odnosno na različito postupanje i neujednačenost sudske prakse. Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, što samo po sebi nije dovoljan razlog za dozvoljenost posebne revizije. Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje na koje ukazuje revident nije zakonski osnov zbog koga se može izjaviti posebna revizija.

Zato je na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 55/14) i nalazi da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu podneo 19.02.2016. godine. Protivtužba je podneta 12.04.2016. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude u postupku po reviziji iznosi 325.239,15 dinara, što po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 2.648,88 evra.

Odredbom člana 403.stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Kako se u konkretnom slučaju ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa iz člana 441. Zakona o parničnom postupku, već o novčanom potraživanju iz radnog odnosa u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija tuženog-protivtužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić