U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Biserka Krpić, advokat iz ..., protiv tuženog DOO „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Trajčevski, advokat iz ..., radi zaštite od zlostavljanja na radu i diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 882/20 od 16.03.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 24.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 882/20 od 16.03.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 882/20 od 16.03.2020. godine. godine, potvrđena je presuda Višeg suda u Somboru P1 746/18 od 26.12.2019. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je pretrpeo zlostavljanje na radu kod tuženog i da se obaveže tuženi da mu naknadi nematerijalnu štetu u visini od 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, te da se utvrdi da je tužilac bio diskriminisan na radu kod tuženog, kao i da se naredi objavljivanje presude u dnevnom listu „Politika“ na trošak tuženog i obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 166.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Dopuštenost revizije je predviđena članom 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne dozvoljenosti revizije primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20).

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a u postupku nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radio kod tuženog od septembra 2001. godine, na radnom mestu ... na poslovima ... na ... u ...i radni odnos mu je kod tuženog prestao 23.10.2017. godine na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa. Pored poslova sa ..., tužilac je radio i druge poslove koje mu je direktorka naredila, a povodom čega tužilac nije prigovarao. I drugi radnici kod tuženog su takođe obavljali poslove koji nisu vezani za njihovu struku. Osnivač tuženog je VV, supruga GG, koji je bio osnivač firme u kojoj je tužilac radio pre zasnivanja radnog odnosa kod tuženog. Tužena firma se nalazi u porodičnoj kući supružnika. Tužilac je bio najstariji radnik kod tuženog i obučavao je nove radnike, bio im je mentor i odgovarao za njihova dela. GG je često bio kod kuće i savetovao radnike ukoliko su mu se obraćali za savet ili uputstva, ali je i kritikovao radnike, kao i tužioca, ukoliko se nešto ne radi kako treba. Znao je da povisi ton na tužioca kada pogreši, ali nikada nije vređao tužioca, niti vikao na njega. GG i tužilac su imali raspravu, ali se nisu svađali. Odnos između njih dvojice je bio dobar, postojalo je međusobno poštovanje i često su se družili van radnog vremena. GGi VV su finansijski pomagali tužioca kada mu je stradala ... i pružili su mu pomoć u školovanju druge ... . Kada se kod tuženog desila krađa dostavnog vozila, postavljen je sigurnosni sistem i video nadzor o čemu su bili obavešteni svi tuženi, a tužilac je taj čin smatrao uperenim protiv njega da bi ga špijunirali. Utvrđeno je da u nekolicini situacija došlo do nesporazuma prilikom komunikacije između tužioca i supruga vlasnice tuženog, ali ni jednom prilikom nije došlo do uvreda i ponižavanja tužioca od strane GG. Tužilac je najpre od GG, a zatim i od VV tražio da mu prestane radni odnos kod tuženog, kao tehnološkom višku, kako bi primao naknadu od Nacionalne službe za zapošljavanje, sa čim se VV na tužiočevo insistiranje saglasio na osnovu sporazuma o otkazu ugovora o radu od 23.10.2017. godine. Pre toga tužilac je tražio da mu se odobri godišnji odmor u avgustu, međutim kako je vlasnica tuženog sa suprugom u tom periodu bila na godišnjem odmoru, tužiocu je odobren godišnji odmor u septembru za period od 26. septembra do 23. oktobra 2017. godine. Tužiočeva supruga je 2015. godine počela da živi u ... sa čovekom kome je davala izdržavanje, te je i tužilac vikendom odlazio kod supruge, zbog čega je od direktorke tražio da mu isplaćuje naknadu putnih troškova u visini od 10.000,00 dinara, što je ona odbila. GG je predložio da se tužiocu plati polovina zahtevanih troškova, ali tužilac to nije prihvatio, već je ostao da živi u ... . U julu 2015. godine tužilac je doživeo srčani udar kada je bio pet meseci na bolovanju. Nakon toga direktorka mu je ponudila da o njenom trošku ide na oporavak u banju u ... . Svi u firmi su se ponašali kao jedna velika porodica, tako su gledali i tužioca, te su povremeno družili i mimo posla, povremeno organizujući ručkove u vidu roštilja i paprikaša. Tužilac je od 1992. godine imao probleme sa štitnom žlezdom, zbog čega je 1997. godine imao operaciju. U tom periodu nije išao kod psihijatra. U 2004. godine u saobraćajnoj nezgodi je nastradala tužiočeva ..., kada se tužilac povukao i više se nije družio kao ranije. Na osnovu medicinske dokumentacije utvrđena je tužiočeva dijagnoza. Prema nalazu veštaka, tužilac je sa tegobama započeo u martu 2017. godine u vidu javljanja neurologu i neuropsihijatru, a doživljene događaje na poslu je gledao kao traumatično iskustvo i ličnu nepravdu, te je bio nepoverljiv i socijalno samoizolovan sa osećajem otuđenosti, bez vrednosti i prokaženosti od neposredne okoline. Došlo je do pada samoupozdanja, razvitka osećaja manje vrednosti i pada motivacionih i nagonsko-voljnih dinamizama. Kod tužioca je bio prisutan i strah i gubitak nade zbog povrede prava i ličnosti i u početku je intenzitet bio visokog stepena u trajanju od nedelju dana po tipu akutne reakcije na stres, jer se plašio da će ponovo doživeti infrakt srca koji je preživeo 2015. godine. Pored toga imao je i neurološke i psihijatrijske smetnje, a godinama ranije i endokrinološke smetnje, zbog kojih je primao supstitucionu terapiju. Usled otkaza ugovora o radu kod tužioca se javio osećaj bespomoćnosti, odnosno nije se adekvatno prilagodio na otkaz, imao je osećaj neadekvatnosti, nizak prag tolerancije na frustraciju, osećaj bespomoćnosti, zabrinutosti za svoje zdravlje, kao i kognitivne i konativne slabosti. Nije pokretao postupak kod nadležnih organa radi utvrđivanja umanjenja radne sposobnosti i poslova koje bi u tom slučaju mogao obavljati, niti se žalio direktorki da ne može da obavlja poslove koji su mu povereni.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužbeni zahtev neosnovan pravilnom primenom materijalnog prava.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom R.S. (član 21.) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju), člana 18. do 20. Zakona o radu, a od 07.04.2009. godine i Zakon o zabrani diskriminacije. Članom 18. Zakona o radu propisano je da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Prema članu 20. stav 1. istog Zakona, diskriminacija iz člana 18. je zabranjena, između ostalog, u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa.

Odredbom člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09) definisani su pojmovi i izrazi diskriminacije i diskriminatorskog postupanja koji označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i članove njihovih porodica ili njima bliska lica na otvoreni ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom ili porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim ili drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 6. istog zakona, propisano je da neposredna diskriminacija postoji, ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog, odnosno njihovog ličnost svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Prema odredbi člana 7. istog zakona, posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog ili njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrani diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.

Odredbom člana 5. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/10), propisano je da je zabranjen bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom, kao i zloupotreba prava na zaštitu zlostavljanja. Odredbom člana 6. stav 1. istog zakona, propisano je da je zlostavljanje, u smislu ovog zakona, svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se naponavlja, a koje za cilj ima ili pretstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog ili profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koji izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Odredbom člana 31. istog zakona, propisano je da ako u toku postupka tužilac učini verovatnim da je izvršeno zlostavljanje na radu iz člana 6. ovog Zakona, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu.

Iz navedenih zakonskih odredbi, proizilazi da je za utvrđenje diskriminacije, odnosno diskriminatorskog ponašanja potrebno da se lica koja traže zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljene razlike neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica, a da ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situaciji, diskriminacija nije izvršena, pa samim tim nema ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem.

Za udovoljenje postavljenog tužbenog zahteva da je u odnosu na tužioca izvršena diskriminacija na radu preko GG, supruga osnivača tuženog, bilo je potrebno da tužilac dokaže da je tuženi, preko GG, prema njemu zbog nekog njegovog ličnog svojstva nezakonito postupao, odnosno da ga je upravo zbog nekog ličnog svojstva nejednako tretirao u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji, što tužilac izvedenim dokazima u postupku nije dokazao.

Pod aktima diskriminacije se i po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može smatrati činjenica da tuženi nije odobrio tužiocu korišćenje godišnjeg odmora u traženom periodu, a zbog potreba posla, niti činjenica je odbijen zahtev tužioca da mu se prizna naknada troškova dolaska i odlaska sa rada zbog želje za preseljenjem, jer diskriminacija podrazumeva pravljene razlike odnosno stavljanje zaposlenog na u nepovoljniji položaj, s ozbirom na neko njegovo lično svojstvo, bez razumnog opravdanja, a ovde za takvu situaciju odnosno postupanje ugroženog ličnog svojstva na strani tužioca nema činjenične potvrde.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić