Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, budući da u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do nepotpune ni pogrešne primene bilo koje od odredaba procesnog zakona koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... ... po osnovu ugovoru o radu br. .../.. od 29.08.2018. godine. Rešenjem tuženog br. ... od 10.03.2010. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje bi raspoređen usled organizacionih promena kod poslodavca. Prema Pravilniku tuženog o organiizaciji i sisitematizaciji radnih mesta od 29.12.2008. godine, kod tuženog je bilo sistematizovano radno mesto ... ... za koje je bio propisan 4 - 6 stepen stručne spreme. Novim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 03.02.2009. godine, tužiočevo radno mesto je ukinuto. Programom rešavanja viška zaposlenih donetim pod br. 493 dana 18.03.2009. godine, utvrđeno je da su višak 134 zaposlena, od ukupno 201 zaposlenih. Programom je predviđeno da se 9 radnika upute na rad kod drugog poslodavca na poslove obezbeđenja, da se sedam radnika uputi na rad kod drugog poslodavca Agencije „Bled“ sa kojim je tuženi zaključio ugovor o davanju u zakup dana 19.02.2009. godine, a ostatak od 120 radnika bi bio upućen kod Naconalne službe za zapošljavanje. Tužilac je upućen na rad kod drugog poslodavca na period od godinu dana i ne nalazi se na spisku od 25 zaposlenih, koji su odlukom Upravnog odbora od 18.05.2009. godine, proglašeni za tehnološki višak. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tužiocu je isplaćena otpremnina u iznosu 102.092,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...54/09) za otkaz ugovora o radu tužiocu kao tehnološkom višku, jer tuženi nije primenio nijednu od mera predviđenih programom za rešavanje viška zaposlenih, iako je tužioca formalno uputio na rad kod drugog poslodavca sa kojim je tužilac zaključio ugovor o radu na određeno vreme, što je suprotno članu 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je održao raspravu i ocenio da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto u skladu sa članom 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...54/09), zbog organizacionih promena kod poslodavca, te da je tuženi sproveo propisani postupak radi ukidanja pojedinih radnih mesta i smanjenja broja izvršilaca u pratećim službama, u smislu odredbe člana 153. stav 1. tačka 2. i čl. 154, 155, 157 i 158. Zakona o radu. Tuženi je u programu kao jednu od mera za zapošljavanje predvideo da se sedam radnika uputi na rad kod drugog poslodavca sa kojim bi se zaključio ugovor o zakupu restorana i pružanju usluga, ali je očigledno da ova mera nije mogla biti realizovana, jer nije utvrđeno da je nakon donošenja programa rešavanja viška zaposlenih, bilo koji radnik iz sektora rešio svoj radno - pravni status upućivanjem na rad kod drugog poslodavca. Iz navedenih razloga, pobijanom odlukom prvostepena presuda je preinačena i tužbeni zahtev odbijen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materiajalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu za ugovor o radu i vraćanje na rad.

Članom 179. tačka 9. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled organizacionih promena kod poslodavca. Odredbom čl. 150. do 160. Zakona o radu propisan je postupak utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, obavezno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, kao i sadržina programa. Tuženi je na osnovu člana 153. stav 1. tačka 2. Zakona o radu doneo program rešavanja viška zaposlenih koji sadrži sve elemente propisane članom 155. stav 1. tog zakona, tako da program ima propisanu sadržinu i donet je u zakonitom postupku. Tužilac je proglašen tehnološkim viškom, jer je njegovo radno mesto ukinuto, a nisu sistematizovana nova radna mesta sa opisom poslova koja je tužilac obavljao na koja je mogao biti raspoređen. Tuženi nije mogao tužiocu da ponudi drugi posao, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, budući da je njegovo radno mesto ukinuto, a na radno mesto za koje je tužilac ukazao da je mogao biti raspoređen, radno mesto ... – ...., primljeno je drugo lice sa IV stepenom stručne spreme (tehničar za ...), što nije radno mesto iste ili slične kvalifikacije kao tužiočeve (... sa VII stepenom stručne spreme). Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tužilac je upućen na rad kod drugog poslodavca na period od godinu dana. Po isteku ugovora o radu na određeno vreme kod drugog poslodavca, ni tužilac ni druga zaposlena lica kod tuženog nisu rešila svoj radno-pravni status premeštajem na druge poslove ili radom kod drugog poslodavca, iz čega sledi da tuženi nije bio u mogućnosti da primeni nijednu od mera iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Kako je usled ukidanja poslova na kojima je tužilac radio i nemogućnosti da bude raspoređen na druge poslove kod istog ili drugog poslodavca, prestala potreba za njegovim radom, tužiocu je zakonito otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, zbog čega je pobijano rešenje zakonito doneto.

Neosnovani su navodi kojima se ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer je tužilac oglašen tehnološkim viškom bez prethodno utvrđenih i primenjenih kriterijuma. U konkretnom slučaju, tuženi je dana 03.02.2009. godine doneo novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta dana 03.02.2009. godine, prema kome je na nekim poslovima smanjen broj izvršilaca, dok su neka radna mesta ukinuta, među kojima je i tužiočevo radno mesto, pa poslodavac nije bio dužan da primeni kriterijume predviđene programom. Tuženi je ukinuo radno mesto na kome je tužilac radio, tako da nije bilo mesta primeni kriterijuma za utvrđivanje tehnološkog viška, koji se ne primenjuju u slučaju ukidanja radnog mesta, već samo u situaciji smanjenja broja izvršilaca konkretnog radnog mesta.

Neosnovani su revizijski navodi o neujednačenoj sudskoj praksi tvrdnjom da su sudovi po istim tužbenim zahtevima drugačije odlučivali, poništajem rešenja o otkazu i vraćanjem zaposlenih na rad. Ovo iz razloga što je utvrđeno, da su pravnosnažne i izvršne presude na koje se tužilac poziva, donete u drugim postupcima primenom pravila o teretu dokazivanja, odnosno da se ne radi o predmetima sa istim činjeničnim i pravnim osnovom, kao što je konkretan, tako da je pobijana presuda zasnovana na do sada ujednačenoj sudskoj praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u tumačenju i primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tuženom nisu priznati troškovi sastava odgovora na reviziju jer ovi troškovi nisu bili potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP, te je odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić