U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mladen Vasić, advokat iz ..., protiv tuženog Javna ustanova Pozorište „Bora Stanković“ iz Vranja, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Vranja, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o revizijama stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1188/2019 od 20.05.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 24.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizije tužioca i tuženog izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1188/2019 od 20.05.2020. godine.

ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtevi stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 456/18 od 19.02.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca te su poništena, kao nezakonita, rešenje tuženog: a) broj ... od 18.04.2018. godine, kojim je utvrđeno da je prestala potreba za radom tužioca na radnom mestu „...“; b) broj ... od 30.04.2018. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj ... od 25.08.2009. godine, sa danom 03.05.2018. godine i v) broj ... od 30.04.2018. godine, kojim rešenjem se tužiocu raskida ugovor o radu broj ... od 25.08.2009. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom sa danom 03.05.2018. godine i utvrđuje pravo tužioca na otpremninu u iznosu od 796.794,32 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslovima koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, dok je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da bude raspoređen na poslovima radnog mesta „...“, odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 75.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1188/2019 od 20.05.2020. godine, odbijene su, kao neosnovane, žalbe stranaka i prvostepena presuda potvrđena. Odbijen je kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke su blagovremeno izjavile revizije, i to tužilac pobijajući je u odbijajućem delu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi pobijajući je u usvajajućem delu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije stranaka nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji tuženog se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. istog člana, koja, u smislu člana 407. stav 1. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po ugovoru o radu broj ... od 25.08.2009. godine na radnom mestu „...“. Rešenjem tuženog od 18.04.2018. godine utvrđeno je da je prestala potreba za radom tužioca na radnom mestu „...“; rešenjem od 30.04.2018. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu kao višku, zaključno sa danom 03.05.2018. godine, a rešenjem od 30.04.2018. godine utvrđeno pravo tužioca na otpremninu u iznosu od 796.794,32 dinara. Među strankama je nesporno da je tužiocu otpremnina isplaćena dana 29.05.2018. godine.

Osporena rešenja su doneta u postupku racionalizacije kod tuženog, koji je započet na osnovu obaveze propisane Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ broj 68/15... 81/16), shodno kojem je Skupština Grada Vranje na sednici održanoj 10.11.2017. godine donela odluku o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu lokalne samouprave za 2017. godinu, kojom je odredila da tužena ustanova može da ima najviše 21 zaposlenog. Nije sporno da je kod tuženog sprovedeno anketiranje zaposlenih o spremnosti za sporazumni prestanak radnog odnosa, da je dana 29.12.2017.godine direktor tuženog doneo Odluku o sprovođenju postupka racionalizacije broja zaposlenih na neodređeno vreme, da je tuženi 05.01.2018. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, za koji je pribavljena saglasnost Gradskog veća Grada Vranja 18.01.2018.godine, da je Pravilnikom smanjen broj izvršilaca na radnom mestu „...“, zatim da je 09.03.2018. godine doneta odluka o rangiranju zaposlenih na radnom mestu „...“ sa IV stepenom stručne spreme i osnovana Komisija za bodovanje zaposlenih na radnom mestu „...“ sa IV stepenom stručne spreme, da je Komisija 30.03.2018. godine sačinila izveštaj o bodovanju i rangiranju i dostavila tabelarni prikaz bodovanja glumaca, i to BB (63,38 bodova), VV(57,81 bod) i tužioca (57,49 bodova). Tužilac je po kriteriju - odnos prema radnim obavezama i poslovima bodovan sa 0 bodova, dok su ostala dva zaposlena bodovana sa po 3 boda, u okviru kriterijuma rezultati rada, konkretno učestvovanje na takmičenjima i ostvareni rezultati tužilac je dobio 1 bod, a ostala dva zaposlena po 3 boda. Zaposleni VV je po osnovu broja dece na školovanju dobio 1 bod, a po kriterijumu zdravstvenog stanja niko nije bodovan.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca i poništili rešenja tuženog od 18.04.2018. godine i 30.04.2018. godine i naložili vraćanje na rad, a odbili deo tužbenog zahteva tužioca da bude raspoređen na poslove radnog mesta „...“.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05... 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 40. Posebnog kolektivnog ugovora za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna Pokrajina, jedinica lokalne samouprave, propisano je da poslodavac prilikom utvrđivanja viška zaposlenih primenjuje sledeće kriterijume po rasporedu: rad ostvaren u radnom odnosu, stručna sprema, rezultati rada, imovno stanje, zdravstveno stanje zaposlenih i broj dece na redovnom školovanju, sa utvrđenim bodovima po svakom pojedinačnom osnovu (stav 1); propisano je da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenih učinika prema učinjenim normativama i standardima rada (stav 2.); da ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju po osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na elementima sadržanim u stavu 3; da se rezultati rada utvrđuju za period od godinu dana (stav 4.); da ako zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada, primenjuje se dopunski kriterijum – imovno stanje zaposlenog (stav 5.), koji je detaljno razrađen u stavu 6, 7, 8. i 9; a da ako zaposleni ostvaruje jednake rezultate rada i imaju jednako imovno stanje, primenjuju se sledeći kriterijumi i to: 1) dužina radnog odnosa, pri čemu prednost ima zaposleni sa dužim radnim odnosom; 2) zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice, pri čemu prednost ima zaposleni, ako on ili član njegove uže porodice boluju od težeg oboljenja, prema nalazu nadležnog zdravstvenog organa; 3) broj dece na redovnom školovanju, pri čemu prednost ima zaposleni koji ima više dece na školovanju (stav 10.).

U konkretnom slučaju, tuženi je doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je za radno mesto „...“ propisao uslove: IV stepen stručne spreme ili visoko obrazovanje na studijama II stepena (master akademskih studije, specijalističke akademske studije, specijalističke strukovne studije), odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje 4 godine i obrazovanje na studijama I stepena – fakulteti dramskih umestnosti, godinu dana radnog iskustva, kao i značajna umetnička dostignuća, te predvideo 8 izvršilaca.

Imajući u vidu da je tuženi rangirao samo tri zaposlena na radnom mestu „...“, i to samo one koji imaju IV stepen stručne spreme (među njima i tužilac), to je pravilan zaključak nižstepenih sudova da je komisija morala da boduje sve „...“ kategorije, a ne samo trojicu, jer su svi zaposleni na navedenom radnom mestu prema Pravilniku tuženog ispunjavali potrebne uslove za to radno mesto u pogledu stepena stručne spreme. Uz to, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da prilikom bodovanja nisu pravilno primenjeni kriterijumi. Vezano za kriterijum rezultati rada, prema citiranoj odredbi PKU, ukoliko kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na kvalitetu obavljenog poslova, samostalnosti u radu i inovaciji, efikasnosti rada, odnosu prema radu i sredstvima rada i dužini neplaćenih odsustva, a što je u konkretnom slučaju izostalo, pa je nejasno na osnovu kojih kriterijuma je tužilac dobio 0 bodova za odnos prema radnim obavezama i poslovima, a ostala dva zaposlena bodovana sa po 3 boda. Takođe, nije obrazložena odluka o dodeljenim bodovima za učestvovanje na takmičenjima i ostvarenim rezultatima.

Pravilan je stav nižestepenih sudova da iz citiranog PKU proizlazi da su prva tri kriterijuma osnovni, a preostala tri dopunski kriterijumi, te da u ovakvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kada zaposleni nisu imali jednake rezultate rada, nije bilo potrebe za primenu dopunskih kriterijuma. Da nije bilo bodovanja po dopunskim kriterijumima tužilac bi bio drugi po redu od bodovanih zaposlenih. Primenom osnovnih kriterijuma, prvi na bodovnoj listi bio bi sa najvećim brojem bodova BB sa 60,38 bodova, drugi bi bio tužilac sa 55,49 bodova i treći VV sa najmanjim brojem bodova 51,81 bod. Međutim, komisija tuženog je bodovala zaposlene i po dopunskim kriterijuma i na taj način je tužilac proglašen viškom zaposlenih.

Navedeni nedostaci ukazuju da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su osporena rešenja tuženog nezakonita, zbog čega su u tom delu usvojili tužbeni zahtev. Zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, usvojen je zahtev za reintegraciju tužioca u radni odnos kod tuženog. O tom delu zahteva odlučeno je u skladu sa članom 191.stav 1. Zakona o radu. Tuženom je naloženo da tužioca vrati na rad, na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima.

Tužbeni zahtev tužioca u delu raspoređivanja na radno mesto „...“ nižestepeni sudovi nisu usvojili, jer sud nema ovlašćenje da raspoređuje radnike na konkretno radno mesto, već je to u nadležnosti rukovodioca ustanove, zbog čega su neosnovani revizijski navodi tužioca.

Neosnovana je i revizija tuženog. Tuženi u reviziji navodi da su rangirani izvršioci sa 4.stepenom stručne spreme, a sigurno da su rezultati izvršioca veći sa 7.stepenom, kako u pogledu broja predstava tako i kvaliteta. Izneto spada u domen pretpostavki i ne uživa značaj. Sud se ne rukovodi pretpostavkama, već isključivo utvrđenim činjenicama po kojima ceni zakonitost osporenog akta i postupka u kojem je donet. Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi, o kojima se apelacioni sud već izjasnio, dajući razloge koje je prihvatio i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako stranke nisu uspele u postupku po reviziji, to je ovaj sud na osnovu člana 165. ZPP, odbio zahteve tužioca i tužene za naknadu troškova postupka po reviziji.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić