U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Mirjane Andrijašević i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog komunalnog preduzeća „Regionalni vodovod i kanalizacija“ iz Prištine, sa privremenim sedištem u Gračanici, radi utvrđenja radnopravnog statusa, naknade štete i uplate doprinosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3871/2022 od 12.10.2022. godine, u sednici veća održanoj 11.07.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3871/2022 od 12.10.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3871/2022 od 12.10.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 50/2021 od 16.03.2022. godine, kojom je odbačena tužba u delu kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac u stalnom radnom odnosu kod tuženog, počev od 11.11.1989. godine, što bi tuženi bio dužan da prizna, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu na ime razlike između isplaćene naknade zarade i pune zarade za period od 03.07.2012. godine do 31.10.2019. godine, u određenim pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od 01. u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate, sve bliže navedeno u stavu drugom izreke prvostepene presude, kao i da u korist tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, za zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nazaposlenosti i odbijen zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog od 11.11.1989. godine u radnom odnosu na neodređeno vreme. Rešenjem od 28.11.1991. godine tužilac je raspoređen na radno mesto „rukovodilac ...“. Posle završetka ratnih operacija 1999. godine, sedište tuženog je izmešteno u Gračanicu, usled čega je obim poslova kod tuženog znatno opao, tako da od tada tuženi održava vodovodnu i kanalizacionu mrežu isključivo u obližnjim mestima sa srpskim stanovništvom, koje poslove obavlja sa minimalnim brojem zaposlenih u odnosu na prethodni period, a što je bio razlog da većinu zaposlenih, uključujući i tužioca, proglasi neraspoređenim radnicima i odredi im naknadu zarade u visini minimalne zarade. Tužilac se više puta usmeno, a dva puta – 2013. i 2015. godine pismenim zahtevima, obraćao tuženom sa zahtevom da mu se omogući da radi i da ostvari punu zaradu, ali mu je uvek odgovarano da o radnom angažmanu ne odlučuje rukovodstvo tuženog, već koordinator imenovan od strane Kancelarije Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju. Kancelarija Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju dopisom od 22.07.2014. godine je obavestila tužioca da ne može udovoljiti njegovoj molbi za radnim angažovanjem, zbog nepostojanja mogućnosti da finansira uvećanje novčanih sredstava za isplatu zarade zaposlenih.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi najpre primenom člana 194. ZPP ocenili da tužilac nema pravni interes za utvrđenje postojanja radnog odnosa, jer radni odnos koji je tužilac zasnovao 1989. godine na neodređeno vreme nije raskinut, zbog čega je tužba u ovom delu zahteva primenom člana 294. stav 6. ZPP odbačena. Istovremeno su nižestepeni sudovi primenom materijalnog prava iz odredbi čl. 104. stav 1. i 105.stav 1. Zakona o radu ocenili da tužbeni zahtev za naknadu štete u visini razlike između isplaćene i pune zarade u spornom periodu nije osnovan.

Neosnovano se navodima revizoje osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 104. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05...75/2014), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.), a odredbom člana 105. istog Zakona, da se zarada iz člana 104. stav 1. tog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade, u smislu odredbe člana 106. Zakona o radu, a osnovna zarada određuje se na osnovu Rev2 2294/2023 3 uslova utvrđeni pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje zaposleni zaključuje ugovor o radu i vremena provedenog na radu, na osnovu odredbe člana 107. stav 1. istog Zakona.

Na osnovu navedenih odredbi zakona, sledi da zaposleni pravo na zaradu ostvaruje po osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu, a ne po osnovu radnog odnosa i da zarada zavisi od značaja posla, vremena provedenog na radu i radnog učinka.

U konkretnom slučaju, kod tuženog je nakon 1999. godine znatno opao obim poslova zbog čega je tužilac, kao i većina zaposlenih kod tuženog, proglašen neraspoređenim i određena mu je naknada zarade u visini minimalne zarade. S toga tužilac nije dokazao da je u spornom periodu za koji traži isplatu razlike između isplaćene i pune zarade zarade dolazio na posao i radio, odnosno da je bio radno angažovan, zbog čega mu i po oceni Vrhovnog suda pripada naknada zarade u visini minimalne zarade, ali ne i razlika do pune zarade koju tužbom traži, koja se ostvaruje samo na osnovu rada.

Bez uticaja je na drugačiju odluku činjenica što se tužilac obraćao tuženom sa zahtevom da mu se omogući da radi i da ostvari punu zaradu, jer o radnom angažmanu kod tuženog nije odlučivalo rukovodstvo tuženog, već koordinator imenovan od strane Kancelarije Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, koji je tužioca obavestio da njegovom zahtevu ne može biti udovoljeno, zbog nepostojanja novčanih sredstava za isplatu uvećanih zarada zaposlenima.

Navodima revizije tužilac ponavlja navode istaknute u žalbi, kojima osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužioca koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Rankovi