Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na poslovima upravnika pošte u ... . Smatrajući da ima propuste u radu, tuženi je rešenjem broj ...-.../... od 25.05.2016. godine otkazao tužilji postojeći ugovor o radu na radnom mestu ... zbog povrede radnih obaveza propisanih Zakonom o radu. Tuženi prilikom davanja predmetnog otkaza tužilji nije dostavio upozorenje o ispunjenju uslova da joj se otkaže ugovor o radu kako je propisano članom 180. stav 1. Zakona o radu. Pri tome, ni tužilja pri podnošenju tužbe, a ni tuženi tokom postupka, nisu dostavili rešenje o otkazu ugovora o radu u pisanoj formi da bi ga prvostepeni sud mogao bliže ispitati. Tužilja nije osporila da je kritičnog dana učinila blagajnički manjak, ali je tvrdila da je do istog došlo, ne njenom namerom, nego usled očigledne greške koju je odmah uočila i otklonila. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 180. stav 1. i člana 185. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio kao nezakonito rešenje direktora tuženog od 25.05.2016. godine i obavezao tuženog da tužilju vrati na rad.

Odlučujući o osnovanosti žalbe tuženog, drugostepeni sud je našao da se žalbeni navodi tuženog svode na tvrđenje da je tuženi doneo rešenje kao i upozorenje i da su i rešenje i upozorenje uručeni tužilji iako ova pismena nisu priložena kao dokaz u postupku i u spisu predmeta ih nema, već je sud trebalo po službenoj dužnosti da ih pribavi. Uz žalbu su prvi put priloženi kao dokazi rešenje o otkazu, upozorenje, povratnice i drugi podnesci. Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi našao da su navodi žalbe neosnovani zbog toga što tuženi nije postupio po članu 180. stav 1. Zakona o radu po kome je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga otkaza ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode upozorenja, da je u upozorenju poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora, a da se upozorenje dostavlja zaposlenom na način propisan za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu u smislu člana 185. Zakona o radu. Ocenio je kao neosnovane navode žalbe tuženog uz koju su prvi put kao dokazi priloženi rešenje o otkazu, upozorenje, povratnice i druga pismena, jer po članu 372. ZPP-a nove činjenice ne mogu u žalbi da se iznose niti da se predlažu novi dokazi osim ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave. Zbog toga je drugostepeni sud smatrao da tuženi tokom postupka nije dokazao da je tužilji izdao navedeno upozorenje koje se obavezno izdaje u pismenoj formi i ostavlja rok za izjašnjenje u vezi sa materijalnopravnim uslovima koji u konkretnom slučaju dovode do ispunjenosti uslova za davanje otkaza, a teret dokazivanja ove činjenice je bio na tuženom primenom člana 231. ZPP. Po nalaženju drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog na vraćanje zaposlene na rad po podnetom zahtevu, jer je to pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa, pa je i u ovom delu pravilna odluka prvostepenog suda primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Pravno stanovište nižestepenih sudova se ne može prihvatiti, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nepotpuno utvrđeno pri čemu su učinjene i povrede pravila postupka.

Tužilja ne spori činjenicu da je kritičnog dana imala blagajnički manjak za koji tvrdi da je nastao njenom greškom, da ga je odmah uočila i otklonila, da joj je poslato upozorenje pred otkaz i da je obavljen razgovor sa njom, te da je osporenim rešenjem dat otkaz, pri čemu ona smatra da je tuženi mogao da joj izrekne neku od mera propisanih članom 179a Zakona o radu za povredu radne discipline, a ne meru za povredu radne obaveze i da tom prilikom nisu cenjene postojeće olakšavajuće, već su uzete u obzir samo otežavajuće okolnosti koje i ne postoje.

Evidentno je da tužilja ni uz tužbu, niti do okončanja postupka, nije dostavila rešenje o otkazu čiji poništaj zahteva. Tuženi takođe nije dostavio pobijano rešenje, upozorenje, dokaz o uručenju upozorenja i druge dokaze sve do podnošenja žalbe, što je sve u smislu člana 7. Zakona o parničnom postupku i člana 308. stav 1. istog zakona mogao da učini najkasnije na pripremnom ročištu održanom 25.06.2018. godine. U toj situaciji, da bi nižestepeni sudovi mogli pravilno da primene materijalno pravo, nužno je bilo utvrditi bitne činjenice, a pre svega: sadržinu osporenog rešenja, radnje, vreme i mesto izvršenja povrede, zatim pravnu kvalifikaciju povrede radne obaveze zbog koje je tužilji otkazan ugovor o radu, da li je navedena povreda koja joj se stavlja na teret propisana aktom tuženog kao povreda radne obaveze zbog koje se zaposlenom može otkazati ugovor o radu, kao i kada je povreda radne obaveze učinjena. Tužilja je, saslušana kao stranka dana 24. januara 2019. godine, potvrdila u svom iskazu da joj je od strane tuženog poslato upozorenje pred otkaz, da ga je primila i da je sa njom obavljen razgovor, pa se zato ne mogu prihvatiti razlozi nižestepenih sudova da je nesporno da joj nije poslato upozorenje (prvostepeni sud), odnosno da nije dokazano da joj je poslato (drugostepeni sud), ali nije utvrđena sadržina rešenja o otkazu, sadržina upozorenja, da li postoji identitet između povrede radne obaveze koja joj se stavlja na teret i povrede zbog koje joj je otkazan ugovor o radu i da li su tužilji u upozorenju predočeni dokazi na kojima je tuženi zasnovao navedeno rešenje, da li joj je ostavljen propisan rok od osam dana za izjašnjenje na navode u upozorenju, te da li joj je eventualno povređeno pravo na odbranu.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će da detaljno sasluša tužilju u svojstvu parnične stranke radi utvrđenja svih bitnih činjenica i nakon utvrđenja pravilnog i potpunog činjeničnog stanja, pravilno će da primeni materijalno pravo i oceni da li je tužilji opravdano dat otkaz ugovora o radu.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene presude uz vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje primenom člana 416. stav 2. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić