Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića, Božidara Vujičića, Biserke Živanović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., koga zastupa Miroslav Đurčok, advokat iz ..., protiv tuženog AD ''BB'' ..., koga zastupa Boris Bogdanović, advokat iz ..., radi isplate naknade za ishranu i regresa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1433/19 od 13.05.2019. godine, u sednici veća održanoj 03.10.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1433/19 od 13.05.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1433/19 od 13.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 466/18 od 05.03.2019. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime troškova za ishranu u toku rada za period od 01.09.2015. do 31.05.2017. godine iznos od 173.974,13 dinara i to u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose od njihove dospelosti do isplate, na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora za isti period iznos od 62.766,69 dinara i to u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u izreci presude sa zateznom kamatom na te iznose od njihove dospelosti do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 62.000,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate u roku od osam dana.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1433/19 od 13.05.2019. godine, žalba tuženog je odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju a iz navoda revizije proizilazi da je ista izjavljena zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o isplati neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, a da su tuženi solidarno obavezni da mu plate traženu naknadu. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužioca na isplatu traženih naknada i o njihovoj visini, kao i o solidarnoj obavezi tuženih. Uz reviziju jesu dostavljene odluke kojima je odbijen zahtev tužilaca u odnosu na iste tužene, ali presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 205/2015 od 25.02.2015. godine, kao i odluka Ustavnog szda Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, ne predstavljaju odluke donete u istoj pravnoj stvari i u istom činjeničnom stanju, s obzirom da je navedenom odlukom Vrhovnog kasacionog suda odlučeno o naknadi zarade za smenski rad, a odlukom Ustavnog suda o pravu na naknadu za ishranu i regres zaposlenih u MUP-u, kod kojih je ovo pravo regulisano drugim posebnim zakonom i na drugačiji način u odnosu na zaposlene kod tuženih. Ostale odluke nižestepenih sudova koje su dostavljene uz reviziju, a koje se odnose na isti vid tražene naknade, ne predstavljaju dokaz o neujednačenoj sudskoj praksi, s obzirom da nisu dostavljeni i dokazi da su u navedenim predmetima odbijeni vanredni pravni lekovi - revizije, izjavljene protiv pravnosnažnih sudskih odluka kojima je odlučeno na drugačiji način u odnosu na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tuženih, kao o izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade za ishranu i regresa, podneta je 23.04.2018. godine, a pobijana vrednost pravnosnažne presude je 236.740,82 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić