Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) ocenio da revizija tužilje nije izuzetno dozvoljena.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Iz navedenog proizilazi da su zakonom izričito propisani dodatni, posebni uslovi, pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku i onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP.

Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Predmet tražene pravne zaštite primarnim tužbenim zahtevom je isplata troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u ukupnom iznosu od 66.537,90 dinara (38.412,25 + 28.125,65), a eventualnim tužbenim zahtevom isplata na ime naknade štete zbog manje isplaćene minimalne zarade u iznosu od 66.537,90 dinara. O ovom pravu tužilje nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava, koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda u kojima je odlučivano u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, imajući u vidu da zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog. U konkretnoj situaciji nije od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda o dozvoljenosti revizije to što je odbijen eventualni tužbeni zahtev radi isplate na ime naknade štete zbog manje isplaćene minimalne zarade, a kod utvrđenja da je plata tužilje obračunata i isplaćena u visini minimalne zarade i imajući u vidu da proizlazi da iznos koji tužilja potražuje na ime manje isplaćene minimalne zarade predstavlja ukupan iznos koji tužilja potražuje primarnim tužbenim zahtevom na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Shodno tome, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu iz radnog odnosa dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP.

Dakle, u sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 31.05.2021. godine. Vrednost predmeta spora je 66.537,90 dinara.

Kako se u konkretnoj situaciji radi o imovinskopravnom sporu iz radnog odnosa, koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela na ime primarnog i eventualnog tužbenog zahteva ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija tužilje nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković