Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 ... i 18/20, u daljem tekstu ZPP) i odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Bez osnova su navodi tužilje o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka učinjenoj od strane drugostepenog suda, iz člana 374. stav 1. u vezi člana 101. i člana 98. ZPP. Tužilja smatra da je drugostepeni sud trebalo da odbaci žalbu tuženog iz razloga što nije sadržala sve što podnesak mora da sadrži. Drugostepeni sud je pravilno ocenio da nije bilo takvih nedostataka u sadržaju žalbe tuženog izjavljene protiv presude Osnovnog suda u Pirotu 7P1 145/17 od 15.01.2020. godine zbog kojih bi drugostepeni sud imao razloga da odbaci žalbu tuženog kao nepotpunu, po odredbi člana 387. stav 1. tačka 1, člana 389. stav 1. u vezi člana 378. stav 1. i člana 371. stav 1. ZPP.

Posebno, kada se u žalbi naznači da se pobija određena presuda, to i jezički znači da se presuda pobija u celini, te da žalba sadrži izjavu da se presuda pobija u celini. Za razloge žalbe žalilac se pozvao na zakonom predviđene, pa kako je žalba izjavljena u parničnom postupku, dovoljno je određen razlog, bez potrebe na koju revident neosnovano ukazuje, da se odredi da li su to krivični, prekršajni, parnični i drugi zakoni. Po odredbi člana 386. ZPP, drugostepeni sud isputuje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava. Prema tome, pogrešno se u reviziji ističe da je žalba nepotuna zato što žalilac nije naveo da je povređeno materijalno pravo, niti je drugostepeni sud prekoračio svoja ovlašćenja kada je na osnovu izjavljene žalbe ispitao pravilnost primene materijalnog prava u donošenju prvostepene presude. Žalba ne mora da sadrži žalbeni predlog, odnosno žalilac ne mora da predloži koju odluku drugostepeni sud treba da donese po žalbi, niti je drugostepeni sud u odlučivanju o žalbi vezan takvim predlogom žalioca, što je propisano odredbom člana 387. stav 4. ZPP. S toga su neosnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka od strane drugostepenog suda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 3. stav 1. ZPP i člana 370. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana presuda, utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilja je prema rešenju Višeg javnog tužilaštva u Pirotu, P 8/10 od 20. januara 2010. godine, zamenik Višeg javnog tužioca, sa koeficijentom II platne grupe 3,50. U spornom periodu od 01.12.2013. godine do 31.10.2014. godine je tužilji umanjena plata, saglasno odredbama Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru i to kao dodatni porez na dohodak od 20% i kroz dodatni porez na dohodak od 25%, što među strankama nije bilo sporno. Među strankama je nesporno i da tuženi za tužilju nije donosio pojedinačna rešenja kojima se utvrđuje umanjenje zarade u periodu na koga se odnosi tužbeni zahtev.

Prema stanovištu prvostepenog suda, Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru, na osnovu kog je tužilji umanjena zarada, odnosno neto prihod, o čemu je u obračunima zarade za tužilju pod stavkom „obustave“ iskazano umanjenje po osnovu dodatnog poreza na dohodak (20%) i dodatnog poreza na dohodak (25%), nije zakon koji reguliše bilo koji vid poreza, pa ni na dohodak građana, već uvodi umanjenje neto prihoda zaposlenih lica u javnom sektoru, kao poseban vid prihoda državi Republici Srbiji. Tužilji je, po stanovištu prvostepenog suda, na navedeni način neto zarada umanjena, bez donošenja pojedinačnog rešenja kojim se utvrđuje umanjenje zarade u određenom periodu, i iznos umanjenja, protiv kog bi tužilja imala pravo da izjavi pravni lek, odnosno da pokrene drugi odgovarajući postupak. Prvostepeni sud smatra da je tuženi bio u obavezi da donese pojedinačna rešenja kojim bi se konkretizovale zakonske odredbe, kao i u drugim slučajevima kada se propisi koji regulišu radne odnose primenjuju na pojedinačni slučaj. Kako je donošenje pojedinačnog rešenja o umenjenju zarade izostalo, nalazi da je osnovan tužbeni zahtev za isplatu razlike od isplaćene do pripadajuće zarade bez navedenog umanjenja.

Drugostepeni sud, navedeni zaključak prvostepenog suda smatra pogrešnim.

Drugostepeni sud je pravilno pošao od odredaba Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 108/13) čijim odredbama je uređeno umanjenje neto zarade i neto drugih primanja zaposlenih u javnom sektoru Republike Srbije i, članom 2. stav 1. tačka 9. i stav 2. da razlika za uplatu neto prihoda, određena kao razlika između neto prihoda i umanjenog neto prihoda zaposlenog u javnom sektoru, čini javni prihod budžeta Republike Srbije. Isplatilac, kod koga je lice zaposleno u javnom sektoru, dužno je da prenese na propisan uplatni račun budžeta Republike Srbije sredstva ostvarena umanjenjem neto prihoda, istog dana kada se zaposlenom isplaćuje umanjeni neto prihod (član 4. stav 1. Zakona). Na osnovu toga i odredaba Pravilnika o načinu umanjivanja neto prihoda zaposlenog u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 115/2013 i 8/2014) poslodavac tužioca, Republika Srbija, imao je obavezu da umanji neto zaradu tužiocu u skladu sa propisanom obavezom tako što će umanjiti iznos koji čini zbir zarade i neto drugih primanja isplaćenih u mesecu od strane isplatioca, najkasnije pri poslednjoj isplati zarade u tom mesecu (odnosno plate) i da iznos umanjenja neto zarade i neto drugog primanja uplati na račun propisan za uplatu javnih prihoda budžeta Republike Srbije. U konkretnom slučaju tuženi je upravo tako i učinio. Među parničnim strankama nema spora da je tužilji plata umanjena saglasno odredbama Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru, odnosno u propisanim iznosima.

Iz navedenih odredaba zakona i podzakonskog akta ne proizilazi obaveza poslodavca, odnosno isplatioca sredstava ostvarenih umanjenjem neto prihoda zaposlenog u javnom sektoru, da o obavezi i visini umanjenja donese pojedinačno rešenje zaposlenom. Da je to tako, proizilazi i iz odredbe Pravilnika o načinu umanjivanja neto prihoda zaposlenog u javnom sektoru iz člana 5., prema kojoj poreska uprava, ukoliko utvrdi da zaposlenom u javnom sektoru neto prihod koji je ostvaren nije umanjen za svaki mesec u prethodnom kalendarskom tromesečju u skladu sa zakonom, utvrdiće razliku za uplatu neto prihoda rešenjem kojim nalaže fizičkom licu da iznos razlike za uplatu uplati na propisani račun.

Kod među parničnim strankama nesporne činjenice da je od neto prihoda koje je tužilja u posmatranom periodu ostvarila kod tuženog sprovedeno umanjenje saglasno odredbama Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru, odnosno u propisanim iznosima, nema osnova da se obaveže tuženi da tužilji naknadi štetu, niti je tužilja trpela štetu u visini umanjenja neto prihoda po navedenom osnovu. Umanjenje je zakonito, sprovedeno je na osnovu zakonske odredbe u postupku propisanom zakonom i podzakonskim aktom. Ni u radno-pravnom smislu tužilja nije uskraćena u pravima, jer i bez obzira na donošenje, ili izostanak rešenja o osnovu i visini obaveze, tužilja radno-pravnu zaštitu može da ostvari i na osnovu samog saznanja o eventualnoj povredi prava. Tu zaštitu tužilja ostvaruje i u parničnom postupku, po tužbi za naknadu štete. Međutim, štete nema jer nema protivpravnog postupanja poslodavca, tuženog u umanjivanju neto plate tužilje i uplati ostvarenih novčanih sredstava u budžet, kao prihod Republike Srbije, te nema osnova za obavezu na naknadu štete, u smislu odredaba člana 154. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga je revizija tužilje neosnovana, te je odbijena po odredbi člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić