U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dobrica Milosavljević, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ DOO ..., čiji je punomoćnik Branko Ilić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3677/18 od 11.12.2018. godine, u sednici održanoj 06.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3677/18 od 11.12.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 531/18 od 07.05.2018. godine, stavom prvim izreke odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi, kao nezakonito, rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu br. .../... od 19.06.2014. godine, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 268.500,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3677/18 od 11.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona, jer je u postupku odlučivanja o žalbi tuženog izjavljenoj na prvostepenu presudu, pravilno primenio odredbe člana 386. stav 1. i člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a drugostepena odluka sadrži jasne razloge na kojima je zasnovana. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo ni do drugih propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ovog Zakona, na koju se revizijom takođe ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, raspoređen na poslove čuvar-vagar do 20.06.2014. godine, kada mu je prestao radni odnos na osnovu rešenja tuženog od 19.06.2014. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. tačka 9. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog. Zbog smanjenog obima posla i velikog broja zaposlenih, tuženi je u toku 2013. godine poslovao sa gubitkom, zbog čega je formirao komisiju sa zadatkom da utvrdi koja radna mesta su potrebna, na kojim radnim mestima treba smanjiti broj zaposlenih, a koja treba ukinuti, na koji način je utvrđeno da postoji potreba za 80 zaposlenih dok 46 zaposlenih predstavlja višak, što je utvrđeno i Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 20.05.2014. godine, koji je narednog dana objavljen na oglasnoj tabli u svim radnim jedinicama tuženog. Ovim Pravilnikom je, između ostalog, ukinuto radno meso čuvar-vagar, na koje je tužilac bio raspoređen, a ovi poslovi koji se obavljaju u mnogo manjem obimu, pridodati su poslovima zaposlenih u proizvodnji. Prilikom određivanja ko će od zaposlenih biti višak, najpre su uzeta u obzir lica koja su se dobrovoljno prijavila, a ostali su proglašeni tehnološkim viškom na osnovu Programa rešavanja viška zaposlenih, koji je tuženi prethodno dostavio reprezentativnom sindikatu na mišljenje i koji se sa programom saglasio, kao i Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Nacionalna služba za zapošljavanje je, nakon analize spiska zaposlenih i iskazanih zanimanja, dala mišljenje da kod tuženog nema slobodnih radnih mesta, da ne postoji zainteresovanost poslodavca za prekvalifikaciju i dokvalifikaciju zaposlenih, pa je poslodavcu predloženo da lica iskazana kao višak zaposlenih – informiše o svim merama aktivne politike zapošljavanja i o pravima i obavezama po osnovu nezaposlenosti u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Tuženi Nacionalnoj službi za zapošljavanje nije dostavio stav o predloženim merama. Tužiocu je pre otkaza ugovora o radu u celosti isplaćena otpremnina.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu, uz zaključak nižestepenih sudova da su za njegovo donošenje bili ispunjeni uslovi iz člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13). Zakon o radu propisuje postupak, koji se u slučaju prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla primenjuje i određuje pravila koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba, koji je u konkretnom slučaju ispoštovan.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbom člana 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja. Članom 155. stav 1. tačka 1. propisano je da program sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, a tačkom 4. kriterijume za utvrđivanje koji zaposleni su višak, dok je prema stavu 2. ovog člana poslodavac dužan da predlog programa dostavi sindikatu i organizaciji nadležnoj za zapošljavanje radi davanja mišljenja. Članom 156. stav 3. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata i da ih obavesti o svom stavu u roku od osam dana.

U konkretnom slučaju kod tuženog je došlo do organizacionih promena i potrebe smanjenja broja zaposlenih, a između ostalog i do ukidanja poslova čuvar- vagar, koje je obavljao tužilac. Za donošenje odluke kojom se tužilac oglašava tehnološkim viškom na ovom radnom mestu, nije bila potrebna primena unapred određenih kriterujuma iz razloga što je ovo radno mesto ukinuto.

Suprotno navodima revizije, Program rešavanja viška zaposlenih, tuženi je doneo uz pribavljeno mišljenje sindikata zaposlenih i Nacionalne službe za zapošljavanje, koja se izjasnila da ne postoji potražnja za zanimanja zaposlenih koji su tehnološki višak, pa imajući u vidu da ni kod tuženog nije postojalo drugo upražnjeno radno mesto na koje bi tužilac mogao biti raspoređen prema svojoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, proizilazi da tuženi pobijano rešenje nije doneo uz povredu člana 154. Zakona. Imajući ovo u vidu, proizilazi da su neosnovani i navodi revizije da tuženi prilikom sprovođenja Programa rešavanja viška zaposlenih nije preduzeo ni jednu od mera propisanih odredbom člana 154. Zakona o radu, s obzirom da je na ovaj način utvrđeno da nije bilo mogućnosti za premeštaj tužioca na druge poslove, niti za njegovo upućivanje na rad kod drugog poslodavca. Okolnost što je tuženi, posle donošenja rešenja o otkazu tužiocu, poslove koje je on obavljao pridodao poslovima zaposlenih u proizvodnji, ne ukazuje na povredu člana 179. stav 2. Zakona o radu, već predstavlja pravo tuženog, kao poslodavca, da u cilju racionalizacije i uštede u poslovanju, sam kreira svoju poslovnu politiku i u skladu s tim organizuje proces rada, da odredi način na koji će obavljati pojedine poslove – pa i obavljanjem određenih poslova preko lica koja su ostala u radnom odnosu, dodavanjem opisu poslova njihovih radnih mesta, pa je u skladu s tim ovlašćen da odredi i strukturu zaposlenih, a što ne znači da takvo radno mesto (čiji su poslovi raspoređeni – pridodati poslovima drugih radnih mesta) nije ukinuto.

Pobijano rešenje o otkazu, sadrži potrebno obrazloženje iz koga proizilazi osnov za otkaz, u kome poslodavac nije u obavezi da zaposlenom obrazlaže razloge racionalizacije radnih mesta, niti je sud ovlašćen da preispituje nastupanje tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenih. Nastupanje tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenih, organizacija načina poslovanja i struktura zaposlenih potrebnih za uspešno poslovanje, odnosno struktura zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, predstavlja ekonomsku politiku poslodavca, koja ne može biti predmet ocene u sudskom postupku za zaštitu prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, već sud preispituje samo zakonitost sprovedenog postupka utvrđivanja viška zaposlenih i donošenja rešenja po tom osnovu, što je u konkretnom slučaju ispoštovano.

U postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi je ispoštovao i odredbu člana 158. stav 1. Zakona o radu, s obzirom da je pre donošenja rešenja tužiocu isplaćena otpremnina, pa imajući u vidu da je na ovaj način tuženi u svemu postupio po navedenim zakonskim odredbama, to je pravilna odluka nižestepenih sudova da nije osnovan zahtev tužioca za poništaj otkaza ugovora o radu, što čini neosnovanim i navode revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U odsustvu pravnosnažne sudske odluke o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu, ne postoji ni osnov za restituciju zaposlenog, odnosno za obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev i u tom delu.

Ostalim navodima u reviziji ponavljaju se žalbeni razlozi, o kojima se apelacioni sud izjasnio dajući razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić