Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1066/2022 od 26.10.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke, a žalba tuženog u tom delu odbijena, kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je drugostepena presuda u odbijajućem delu stava prvog izreke, tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete pored iznosa dosuđenih stavom prvim izreke prvostepene presude isplati za pretrpljene fizičke bolove i iznos još od 120.000,00 dinara, za pretrpljeni strah i iznos od još 30.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti i iznos od još 100.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životnih aktivnosti i iznos od još 120.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, dok je deo zahteva za isplatu većih iznosa od dosuđenih do traženih 1.500.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, od dosuđenih do traženih 2.000,000,00 dinara za pretrpljeni strah od dosuđenih do traženih milion dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti i od dosuđenih do traženih 500.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, ukinuta je odluka o troškovima postupka, sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u stavu drugom izreke u delu u kome je preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba paničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 21.01.2017. godine, sa tuženim zaključila ugovor o radu na određeno vreme na radnom mestu radnika na proizvodnim procesima proizvodne jedinice JLR ... . Na osnovu Aneksa ugovora o radu od 21.02.2017. godine, tužilja je upućena na rad u ..., kod „Leoni Wiring Systems Pitesti“ SRL. Dana 30.03.2017. godine, za vreme pauze za topli obrok, oko 9,30 časova, tužilja se sa koleginicom BB nalazila za stolom u menzi tuženog kada je putničko vozilo prošlo kroz ogradu, koja je delila spoljni deo menze i obližnji prometni put, kojom prilikom je koleginica tužilje BB nastradala na licu mesta, dok je tužilja zadobila teške telesne povrede. Prostor (menza) koji je tuženi namenio za odmor i boravak radnika radi ishrane nalazi se neposredno do pristupnog dvosmernog puta namenjenog za saobraćaj motornih vozila, koji put je prometan i u stalnoj upotrebi, budući da ga koriste ne samo radnici fabrike u kojoj je tužilja radila, već i treća lica, jer je u tom prostoru više fabrika. Navedeni prostor (menza) je ukopan i ispod nivoa pristupnog puta, a od puta ga odvaja ograda od pleksiglasa i nizak parapet visine od 20-30 cm.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicinske struke utvrđeno je da je tužilja tom prilikom zadobila teške telesne povrede, usled kojih povreda je trpela fizičke bolove i strah i usled kojih povreda je kod tužilje nastupila naruženost i umanjenje životne aktivnosti, sve bliže opisano u nalazima i mišljenjima sudskih veštaka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14), člana 9. stav 1. i 3. Zakona o bezbednosti zdravlja na radu („Službeni glasnik RS“, br.101/2005, 91/2015 i 113/2017 – dr. zakon) i člana 154. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, jer je zaključio da je tužilja pretrpela povredu na radu, budući da je zadobila teške telesne povrede, kao posledicu nesreće na poslu, te da je nastupio osnov odgovornosti tuženog poslodavca. Ovo, jer je utvrdio da prostor fabrike tuženog u kome je predmetnog dana tužilja doživela povredu na radu, a koji je tuženi namenio za odmor i boravak radnika radi ishrane, da nije bio podoban za duži boravak, zadržavanje zaposlenih i samim tim advekatan nameni koju mu je tuženi namenio, imajući u vidu gde se isti nalazio, te da propuštanje tuženog da spoljni prostor kantine izmesti na bezbednije mesto i udalji ga od pristupnog puta, odnosno da ga bolje obezbedi, da to povlači njegovu odgovornost za povrede koje je tužilja zadobila.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke u delu u kom je usvojen tužbeni zahtev, a delimično preinačio u odbijajućem delu i obavezao tuženog da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od još 120.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od još 30.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od još 100.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od još 120.000,00 dinara, smatrajući da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu koju je pretrpela, budući da je nastupio osnov odgovornosti tuženog poslodavca, pri tome prihvatajući razloge koje je prvostepeni sud dao, ali, da su iznosi koje je obavezan tuženi da plati tužilji na ime naknade nematerijalne štete prenisko odmereni, primenom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14), člana 9. stav 1. i 3. Zakona o bezbednosti zdravlja na radu („Službeni glasnik RS“, br.101/2005, 91/2015 i 113/2017 – dr. zakon) i člana 154. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu koju je pretrpela, pravilnom primenom materijalnog prava.

Prema članu 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14), ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 33. stav 4. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“ 107/2005 sa izmenama), koji se primenjivao u vreme spornog događaja, propisano je da je povreda na radu u smislu tog zakona, svaka povreda, oboljenje ili smrt nastala kao posledica nesreće na poslu, odnosno kao posledica svakog neočekivanog ili neplaniranog događaja, uključujući akt nasilja koji je nastao usled rada ili je povezan sa radom i koji je doveo do povrede, oboljenja ili smrti osiguranika koja je nastupila odmah ili u periodu od 12 meseci od dana nastanka povrede na radu.

Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu (,,Službeni glasnik RS”, br. 101/05, 91/151 i 113/17 – dr. zakon) koji se primenjivao u vreme spornog događaja uređeno je sprovođenje i unapređivanje bezbednosti i zdravlja na radu lica koja učestvuju u radnim procesima, kao i lica koja se zateknu u radnoj okolini, radi sprečavanja povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom (član 1. stav 1.). Članom 4. tačka 4. ovog Zakona, propisano je da bezbednost i zdravlje na radu jeste obezbeđivanje takvih uslova na radu kojima se, u najvećoj mogućoj meri, smanjuje povreda na radu, profesionalno oboljenje ili oboljenje u vezi sa radom i koji pretežno stvaraju pretpostavke za puno fizičko, psihičko i socijalno blagostanje zaposlenih, a stavom 6. je predviđeno da je radno mesto prostor namenjen za obavljanje poslova kod poslodavca u kojem zaposleni boravi ili ima pristup u toku rada i koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca. Članom 9. stav 1. ovog Zakona, propisano je da je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu, stavom 2. da se poslodavac ne oslobađa obaveza i odgovornosti u vezi sa primenom mera bezbednosti i zdravlja na radu određivanjem drugog lica ili prenošenjem svojih obaveza i odgovornosti na drugo lice, stavom 3. da u slučaju nastanka povrede na radu zbog neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan kontrole poslodavca ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći, poslodavac nije odgovoran u smislu ovog zakona, dok je stavom 4. propisano da je poslodavac dužan da obezbedi da radni proces bude prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog, a radna okolina, sredstva za rad i sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu budu uređeni, odnosno proizvedeni i obezbeđeni, da ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog. `

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema stavu 2. istog člana, za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovaraće se bez obzira na krivicu. Prema stavu 3. istog člana, za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i citirane odredbe zakona, po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi obavezali tuženog da tužilji naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene fizičke bolove, strah, naruženost i umanjenje životne aktivnosti, uz pravilan zaključak da su u ovom slučaju ispunjeni uslovi za odgovornost tuženog po osnovu povrede na radu.

Naime, odredba člana 164. Zakona o radu primarno predviđa obavezu poslodavca da naknadi štetu, a odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju definisano je, između ostalog, da je povreda na radu svaka povreda, oboljenje ili smrt, nastala kao posledica nesreće na poslu, odnosno kao posledica svakog neočekivanog ili neplaniranog događaja, uključujući i akt nasilja koji je nastao usled rada ili je povezan sa radom i koji je doveo do povrede, oboljenja ili smrti koja je nastupila odmah ili u periodu od 12 meseci od dana nastanka povrede na radu. U ovom slučaju tužilja je pretrpela povredu na radu, jer su povrede koje je tužilja zadobila posledica nesreće u toku radnog vremena, za vreme korišćenja pauze u prostoriji koju je tuženi namenio za odmor i boravak radnika radi ishrane. Prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu bezbednost i zdravlje na radu jeste obezbeđivanje takvih uslova na radu kojima se, u najvećoj mogućoj meri, smanjuje povreda na radu, profesionalno oboljenje ili oboljenje u vezi sa radom i koji pretežno stvaraju pretpostavke za puno fizičko, psihičko i socijalno blagostanje zaposlenih, zbog toga propuštanje poslodavca da izvrši ove svoje obaveze povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu. Kada se ima u vidu gde se nalazi prostor gde se nesreća dogodila, a koji je tuženi namenio za odmor i boravak radnika radi ishrane, odnosno da se nalazi neposredno do pristupnog dvosmernog puta namenjenog za saobraćaj motornih vozila, koji put je prometan i u stalnoj upotrebi, budući da ga koriste ne samo radnici fabrike u kojoj je tužilja radila, već i treća lica, s obzirom da je u tom prostoru više fabrika i da je navedeni prostor (menza) ukopan i ispod nivoa pristupnog puta, a da ga od puta odvaja ograda od pleksiglasa i nizak parapet visine od 20-30 cm, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilja pretrpela, jer je tuženi propustio da izvrši svoju obavezu i da prostor koji je namenio za odmor i boravak radnika radi ishrane izmesti na bezbednije mesto i udalji ga od pristupnog puta, odnosno da ga bolje obezbedi, i da to povlači njegovu odgovornost za povrede koje je tužilja zadobila. U navedenom se ogleda i uzročno – posledična veza između propusta tuženog i nastale štete, pa s obzirom na to, to su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužilji naknadi nematerijalnu štetu.

Stoga su neosnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava i da u ovom slučaju zbog neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su bile izvan njegove kontrole odnosno zbog izuzetnog događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći, da nije odgovoran za nastalu štetu. Ovo, jer, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi, tuženi je bio dužan da obezbedi da radno mesto (menza) bude obezbeđeno i da ne ugrožava bezbednost i zdravlje zaposlenih.

Suprotno navodima revizije, visina naknade štete pravilno je odmerena u skladu sa svim okolnostima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 232. ZPP. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da sve okolnosti slučaja, a posebno intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha, duševni bolovi zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti opravdavaju dosuđivanje pravične novčane naknade, pri tome je drugostepeni sud vodio računa o tome da naknada bude adekvatna značaju povređenog dobra, cilju kome služi, kao i prirodi i društvenoj svrsi obeštećenja.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u preostalom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Tužbom podnetom 01.09.2017. godine, tužilja je tražila naknadu štete u iznosu od 5.000.000,00 dinara. Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev za iznos od 630.000,00 dinara, a odbijen za 4.370.000,00 dinara. Drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupno iznos od još 370.000,00 dinara. Prema članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, revizija je uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, a prema članu 403. stav 3. istog zakona revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se revizijom tuženog pobija drugostepena presuda i u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda, u kome vrednost predmeta spora iznosi 530.000,00 dinara, to revizija u tom delu nije dozvoljena, sa kojih razloga je na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković