U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Radovanović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2256/22 od 06.10.2022. godine, u sednici održanoj 22.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2256/22 od 06.10.2022. godine, odbija kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2427/20 od 08.03.2022. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da na ime troškova revizijskog postupka isplati tužiocu 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2427/20 od 08.03.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete, za period od januara 2014. godine zaključno sa martom 2021. godine, isplati iznos od 2.363.186,55 dinara u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 210.675,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog sud u Beogradu Gž1 2256/22 od 06.10.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda i odbijen kao preuranjen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 2.363.186,55 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka sa kamatom, a obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova prvostepenog postupka plati 8.250,00 dinara, a iznad dosuđenog iznosa odbijen je zahtev za naknadu troškova. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade postupka po žalbi isplati iznos od 33.000,00 dinara, a iznad dosuđenog iznosa odbijen je zahtev za naknadu troškova.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. ZPP u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu policajac. Rešenjem tužene od 31.12.2013. godine tužiocu je prestao radni odnos sa danom 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Tužilac je na navedeno rešenje izjavio žalbu, koju je rešenjem od 29.06.2015. godine žalbena komisija odbila. Presudom Upravnog suda U 11152/15 od 01.02.2018. godine uvažena je žalba tužilaca (među kojima je i tužilac u ovom sporu) i rešenje žalbene komisije poništeno, a predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, nakon čega je tužena donela rešenje od 20.03.2019. godine kojim je tužiocu ponovo utvrđen prestanak radnog odnosa kod tužene sa danom 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu o kojoj je odlučeno rešenjem žalbene komisije od 15.07.2019. godine i kojim je odbijena žalba tužioca, a protiv kog je tužilac podneo tužbu Upravnom sudu o kojoj još nije odlučeno. U ovom sporu postavljenim tužbenim zahtevom tužilac traži isplatu razlike između posebne penzije koju je u spornom periodu ostvarivao i plate koju bi primao da nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario kod tužene, u periodu od januara 2014. godine zaključno sa martom 2021. godine, isplati iznos od 2.363.186,55 dinara sa obrazloženjem da u spornom periodu tužilac nije radio kod tužene usled krivice i nezakonitog postupanja tužene, a kod činjenice da je tužilac podneo tužbu Upravnom sudu radi poništaja rešenja tužene – žalbene komisije Vlade RS od 15.07.2019. godine i koje rešenje nije pravnosnažno, zbog čega tužiocu u odsustvu konačnog i pravnosnažnog rešenja o prestanku radnog odnosa pripada naknada štete u visini razlike koju bi tužilac ostvario na poslovima koje je obavljao do prestanka radnog odnosa i penzije koja mu je isplaćivana u spornom periodu.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev sa obrazloženjem da Upravni sud još uvek nije doneo odluku po tužbi podnetoj protiv drugostepenog rešenja tužene od 15.07.2019. godine, iz čega proizilazi da je zahtev tužioca, za isplatu razlike plate koju bi eventualno ostvario da je nastavio da radi kod tužene i posebne penzije koju je u utuženom periodu primao, za sada preuranjen.

Ovakvo stanovište drugostepenog suda zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 133. stav 4. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ br. 62/06 ... 99/14), propisano je da državnom službeniku prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa.

Imajući u vidu navedenu normu, proizlazi da državnom službeniku radni odnos prestaje ukoliko je rešenje o prestanku radnog odnosa konačno. Međutim, pored toga, rešenje o prestanku radnog odnosa mora biti i pravnosnažno da bi imalo pravno dejstvo. U konkretnom slučaju, kako je nakon donošenja novog rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu od 20.03.2019. godine (koje je potvrđeno rešenjem žalbene komisije od 15.07.2019. godine) i koje je kao takvo konačno, tužilac je ponovo podneo tužbu Upravnom sudu za poništaj navedenih odluka, o kojoj do zaključenja glavne rasprave (u ovom postupku) još nije odlučeno, proizlazi da isto nije pravnosnažno. Iz ovih razloga, a kako je u konkretnom slučaju nezakonitim postupanjem tužene prouzrokovana šteta tužiocu, jer propust tužene da donese zakonito rešenje o radnopravnom statusu tužioca, za posledicu ima da je on lišen prihoda koje bi ostvarivao po redovnom toku stvari, on ima pravo na isplatu razlike između zarade koju bi ostvario na poslovima koje obavljao i posebne penzije koja mu je isplaćivana u spornom periodu.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je preinačena, odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, saglasno članu 416. stav 1. ZPP.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, a saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, tužena je obavezana da tužiocu naknadi tražene revizijske troškove od 18.000,00 dinara za sastav revizije, prema važećoj AT.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković