Reviziju je izjavio i tuženi sa pozivom na odredbe člana 403. stav 2. i člana 404. ZPP, a zbog bitne povrede postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje nedozvoljena. Tužilja je uspela u sporu povodom glavnog tužbenog zahteva, te nema pravni interes da revidira u delu u kome je uspela u sporu, pa je revizija nedozvoljena (član 410. stav 2. tačka 4. ZPP). Kada sud ne odluči o svim zahtevima stranaka taj nedostatak se otklanja zahtevom za donošenje dopunske odluke u smislu člana 356. ZPP, koji zahtev je vezan za rok od 15 dana od dana dostavljanja odluke, jer se u suprotno smatra da je zahtev povučen. Tužilja nije podnela zahtev za donošenje dopunske presude prvostepenog suda koji nije odlučio o svim zahtevima tužilje. Rešenjem Gž1 2876/19 od 22.06.2020. godine, odbijen je zahtev tužilje za donošenje dopunske drugostepene presude, jer se tražilo dopunsko odlučivanje o zahtevima koji se po zakonu smatraju povučenim. Propust suda da odluči o svim zahtevima stranke u postupku ne može se otkloniti izjavljivanjem revizije protiv drugostepene presude, budući da ne postoji odluka drugostepenog suda u smislu člana 403. stav 1. ZPP na koju se revizija odnosi.

Sa izloženog primenom člana 413. ZPP revizija tužilje je odbačena kao nedozvoljena i odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Revizija tužene je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa ista nije razmatrana kao posebna revizija.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. ZPP i našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilja je zaposlena kod tuženog počev od ...2012. godine, pri čemu je prethodno radila u Centru za socijalni rad „...“ PO ... počev od 01.09.1994. godine. Dana 08.10.2014. godine, tužilja je potpisala Aneks ugovora o radu kojim je promenjen član 10. ugovora o radu, tako što je navedeno da se zarada zaposlenog uvećava za 0,4% za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu u Centru za porodični smeštaj i usvojenje Beograd, kao i ustanovama u istoj delatnosti koje su obuhvaćene istim planom mreže, odnosno osnovane od istog nivoa vlasti, pri čemu joj je na dan stupanja na snagu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama priznato pravo na uvećanje zarade po osnovu minulog rada za 2. godine, 3 meseca i 8 dana.

Za period od septembra 2014. godine do maja 2016. godine, tuženi je tužilji isplatio umanjenu zaradu po osnovu minulog rada, u visini utvrđenoj na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu članova 1. tačka 2. i 5. stav 2. Zakona o platama državnim organima i javnim službama, bio stanovišta da je tužbeni zahtev za isplatu manje isplaćene zarade po osnovu manje priznatog minulog rada nije osnovan, s obzirom na to da se Centar za porodični smeštaj i usvojenje (poslodavac tužilje) i Centar za socijalni rad (prethodni poslodavac) ne mogu smatrati istim poslodavcem.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je reč o ustanovama koje obavljaju istu delatnost, pa bez obzira što iste nisu osnovane od strane istog osnivača, jer je u prvom slučaju osnivač grad, a u drugom Vlada Republike Srbije, ima osnova za uračunavanje minulog rada koji je tužilja ostvarila kod prethodnog poslodavca, jer se ne radi o kumulativno postavljenim uslovima iz odredbe člana 5. stav 2. Zakona o platama državnim organima i javnim službama. Obzirom da su aneksom ugovora o radu suprotno članu 8. stav 1. Zakona o radu tužilji data manja prava od onih ustanovljenih zakonom, takva odredba aneksa kojom je tužilji delom uskraćeno pravo na obračun minulog rada ne proizvodi pravno dejstvo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu.

Zakonom o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“ broj 24/11) članom 10. propisano je da se ustanove socijalne zaštite osnivaju radi ostvarivanja prava u oblasti socijalne zaštite i pružanja usluga socijalne zaštite utvrđene ovim zakonom, kao i radi obavljanja razvojnih, savetodavnih, istraživačkih i drugih stručnih poslova u socijalnoj zaštiti i ostvarivanju drugog zakonom utvrđenog interesa. Stavom 2. ovog člana propisano je da ustanovu socijalne zaštite može osnovati Republika Srbija, autonomna pokrajna, jedinica lokalne samouprave i drugo pravno i fizičko lice, dok je stavom 3. ovog člana propisano da Centar za socijalni rad može osnovati samo jedinica lokalne samouprave, a Zavod za socijalnu zaštitu i Ustanovu za vaspitanje dece i omladine samo Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina.

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ broj 34/01...21/16) članom 5. stavom 1. tačkom 1. propisano je da zaposlenom dodatak na platu pripada za vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) – u visini od 0,4% od osnovice, za svaku punu godinu rada ostvarenu kod poslodavca, u smislu člana 1. ovog zakona. Stavom 2. ovog člana, propisano je da sve ustanove u istoj delatnosti obuhvaćene istim planom mreže, odnosno osnovane od strane istog nivoa vlasti, smatraju istim poslodavcem u smislu stava 1. ovog člana.

Posebnim kolektivnim ugovorom za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“ broj 22/02...11/15), kao i Posebnim kolektivnim ugovorom za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“ broj 11/15...29/19), koji su važili u spornom periodu, u članovima 1. i 2. propisano je da ovim aktima sindikati zaposlenih u socijalnoj zaštiti, sa jedne strane i Vlada Republike Srbije, sa druge strane uređuju, između ostalog, prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa po osnovu rada zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite, pri čemu je propisana i neposredna primena ovog ugovora.

Uredbom o mreži ustanova o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“ broj 16/12 i 12/13) članom 1. propisano je da se ovom uredbom utvrđuje mreža ustanova socijalne zaštite koje pružaju usluge domskog smeštaja i centara za porodični smeštaj i usvojenje koje osniva Republika Srbija, odnosno autonomna pokrajina, i bliže se uređuju prostor i raspored delatnosti ustanova koje pružaju usluge domskog smeštaja, njihovi kapaciteti i grupe korisnika. Stavom 2. ovog člana propisano je da pregled prostornog rasporeda, delatnosti, kapaciteta i grupa korisnika ustanova korisnika socijalne zaštite iz stava 1. ove uredbe, čini prilog ove uredbe i sastavni je njen deo. Članom 4. ove uredbe propisane su delatnosti Centra za porodični smeštaj i usvojenje. Članom 6. propisano je da su postojeće ustanove socijalne zaštite koje pružaju usluge domskog smeštaja i centri za porodični smeštaj i usvojenje koji nastavljaju sa radom u skladu sa ovom uredbom, dužni da svoje opšte akte usklade sa ovom uredbom u roku od šest meseci od dana njenog stupanja na snagu. Prema pregledu rasporeda, delatnosti, grupa korisnika i kapaciteta ustanova socijalne zaštite, koji je sastavni deo ove uredbe, ustanovljene su tri kategorije ustanova: Ustanove za decu i mlade; Ustanove za odrasle i starije i Centri za porodični smeštaj i usvojenje.

Imajući u vidu prethodno citirane odredbe, Vrhovni kasacioni sud je zaključka da postoji obaveza tuženog da tužilji isplati traženi iznos na ime uvećanja zarade po osnovu minulog rada.

Naime, prema shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, prema odredbi člana 5. Zakona o platama državnih službenika, pod kategorijom „istog poslodavca“ u smislu stava 1. ovog člana, podrazumevaju se bilo ustanove obuhvaćene istim planom mreže, bilo ustanove osnovane od strane istog nivoa vlasti. Drugim rečima, da bi se moglo konstatovati da je službenik radni odnos obavljao kod istog poslodavca u smislu ovog zakona, nije nužno da se radi o ustanovi obuhvaćenoj istim planom mreže i osnovanoj od strane istog nivoa vlasti, već je dovoljno da bude zadovoljen samo jedan od ovih kriterijuma.

U konkretnom slučaju, tužilja potražuje isplatu minulog rada za period dok je bila u radnom odnosu u Centru za socijalni rad, dok je sada u radnom odnosu kod Centra za porodični smeštaj i usvojenje u Beogradu. Kako je nesporno da obe ustanove obavljaju delatnost socijalne zaštite, to se ima smatrati da je tužilja u radnom odnosu kod istog poslodavca u smislu odredbe člana 5. Zakona o platama državnih službenika (nezavisno od toga što ove ustanove nisu osnovane od strane istog nivoa vlasti – jedinice lokalne samouprave i Vlade Republike Srbije), jer se radi o ustanovama obuhvaćenim istim planom mreže. Ovaj zaključak, Vrhovni kasacioni sud izvodi iz činjenice da je, prema odredbi člana 63. Zakona o socijalnoj zaštiti, a koji propisuje kako nadležnosti i osnivanje Centra za socijalni rad tako i Centra za porodični smeštaj i usvojenje. Donošenje mreže ustanova socijalne zaštite koje pružaju uslugu domskog smeštaja, socijalno – zdravstvenih ustanova i centara za porodični smeštaj i usvojenje je u nadležnosti Vlade Republike Srbije. Pri tom, istim članom izričito je propisano da se ustanove socijalne zaštite koje pružaju usluge domskog smeštaja osnivaju kao ustanove za decu i mlade, ili kao ustanove za odrasle i starije korisnike. Upravo na osnovu ove odredbe, Vlada Republike Srbije je donela Uredbu o mreži ustanova socijalne zaštite kojom je u članu 7. propisano da će, u onim jedinicama lokalne samouprave za čiju teritoriju se u skladu sa ovom uredbom osnivaju centri za porodični smeštaj i usvojenje, do njihovog osnivanja i obezbeđivanja uslova za početak rada, poslove iz njihove nadležnosti obavljati centri za socijalni rad osnovani u tim jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Dakle, kako je na osnovu ove Uredbe propisana nadležnost Gradskog centra za socijalni rad da vrši poslove za koje je bilo predviđeno osnivanje centara za porodični smeštaj i usvojenje, to je nesumnjiv zaključak da su sve ove ustanove deo istog sistema mreže socijalnih ustanova.

Osim navedenog, Vrhovni kasacioni sud posebno ukazuje na činjenicu da je Posebnim kolektivnim ugovorom za socijalnu zaštitu („Službeni glasnik RS“ broj 11/15), koji se neposredno primenjuje, ustanovljeno pravo zaposlenog na uvećanje zarade po osnovu minulog rada za svaku punu godinu rada ostvarenog u radnom odnosu u ustanovama socijalne zaštite, što znači bez bilo kakvog daljeg uslovljavanja u pogledu vrste same ustanove i njenog osnivača (član 60. stav 1. tačka 1.). Takođe, prethodno važeći Kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“ broj 22/02), bio je još ekstezivniji kada je u pitanju ostvarivanje prava na uvećanu zaradu po osnovu minulog rada, s obzirom na to da je ovo pravo vezivano isključivo za dužinu trajanja radnog odnosa, a ne kategoriju i vrstu poslodavca (član 19. stav 1. tačka 1.).

U tom smislu, navedeni materijalno-pravni okvir nije pružao mogućnost tuženom da tužilji obustavi isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada, jer ovo pravo tužilji pripada neposredno na osnovu zakona, podzakonskih akata, kao i na osnovu posebnih kolektivnih ugovora, koji se, kada su u pitanju prava iz radnog odnosa zaposlenih u ustanova socijalne zaštite, neposredno primenjuju.

Imajući sve izneto u vidu, drugostepena odluka je morala biti potvrđena, jer je doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava, iz kog razloga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić