Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – drugi zakon), jer su osnovani revizijski navodi tuženog o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu odlučivanja radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog od statusnih promena njegovog prethodnog poslodavca AD „Železnice Srbije, odnosno od 01.09.2015. godine, kada je s tuženim zaključio aneks ugovora o radu. Tuženi je naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine, isplatio tužiocu u skladu sa svojim Kolektivnim ugovorom od 24.05.2018. godine. Tužilac je, smatrajući da se taj kolektivni ugovor ne može primenjivati retroaktivno za mart, april i maj mesec 2018. godine, postavio tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka finansijske struke, urađenog prema parametrima iz Kolektivnog ugovora za AD „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ br 4/15) i Kolektivnog ugovora JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik RS“, broj 37/95... 7/00), prema kome je tužiocu ostao neisplaćen iznos razlika naknada troškova od 7.449,80 dinara (za ishranu u toku rada) i 2.420,70 dinara (za regres za korišćenje godišnjeg odmora).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, tužiocu pripadaju traženi iznosi, jer je pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zakonsko pravo tužioca iz čl. 104. stav 1. i 3. i 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, koje nije bilo konkretizovano opštim aktom - kolektivnim ugovorom za JP „Železnice Srbije“ iz 2015. godine, važećim u spornom periodu, a odredbe Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine (čl. 62. i 63) se ne mogu primeniti retroaktivno, s obzirom na zabranu povratnog dejstva pravnih akata iz člana 197. Ustava Republike Srbije.

Po nalaženju Vrhovnog suda, izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno, a revizijom tuženog se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za ishranu u toku rada ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina troškova iz tačke 5. stava 1. ovog člana mora biti izražena u novcu (stav drugi). Kolektivnim ugovorom tuženog od 24.05.2018. godine određene su visine naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u nominalnim novčanim iznosima (čl. 94. i 95), a njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih primenjuju se, kako je propisano njegovim članom 153, počev od isplate zarade za mart 2018. godine.

Pošto nijedna odredba Kolektivnog ugovora tuženog od 2018. godine nije proglašena neustavnom ili nezakonitom, odredbe tog kolektivnog ugovora primenjuju se prilikom odlučivanja o zahtevu za isplatu razlike između predmetnih naknada i one su u konkretnom slučaju i primenjene kada je tužiocu isplaćena naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za mart, april i maj mesec 2018. godine. Ovlašćenje suda iz člana 9. Zakona o radu da u radnom sporu ne primeni kolektivni ugovor u slučajevima iz čl. 8. do 10. Zakona o radu, kada opšti akti (kolektivni ugovor i pravilnik o radu) i ugovor o radu sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, odnosno opštim kolektivnim ugovorom, ne može biti primenjeno u konkretnom slučaju, jer se konkretni iznosi predmetnih naknada ne propisuju ni zakonom ni opštim kolektivnim ugovorom.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke presude.

Odluka o troškovima celog postupka iz trećeg stava izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. ZPP. Shodno uspehu tuženog u sporu i stavljenom zahtevu, tuženom su dosuđeni troškovi

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi postupka od 29.400,00 dinara, od čega za sastav revizije 18.000,00 dinara, a na ime izdataka za sudsku taksu na žalbu 1.900,00 dinara, na reviziju 3.800,00 dinara i 5.700,00 dinara na odluku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić