Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ugovorom o radu od 06.02.2013. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene počev od 18.02.2013. godine, na radnom mestu nastavnik ... jezika, kada je priložila Uverenje Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini broj 994/162-1115/1 od 14.10.2004. godine. U tom uverenju je navedeno da je tužilja diplomirala na Filozofskom fakultetu u Kosovsoj Mitrovici dana 19.01.1999. godine. Tuženi se obratio tužilji dopisom, koji joj je uručen 23.01.2015. godine, sa zahtevom da dostavi diplomu ili overenu fotokopiju diplome. Istovremeno tuženi je dostavio i dopis Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini, koji se izjasnio aktom od 17.12.2014. godine da uverenje broj 994/162-1115/1 od 14.10.2004. godine na ime tužilje nije izdato na tom fakuletu, da je na osnovu službene evidencije utvrđeno da na ime tužilje postoji dosije broj 570/5544 u kome se od dokumentacije nalazi samo zahtev za obnovu prve godine sudija od 07.11.2001. godine na Studijskom programu za ... jezik i književnost, te da nema nijedne prijave ispita. Direktor tužene je primenom člana 120. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vasitanja doneo rešenje broj ... od 13.02.2015. godine kojim tužilji otkazuje ugovor o radu i prestaje radni odnos sa danom 13.02.2015. godine, zbog davanja netačnih podataka odlučujućih za zasnivanje radnog odnosa, nepoštovanja radne discipline i zbog činjenice utvrđene u toku radnog odnosa da ne ispunjava uslove za prijem u radni odnos u pogledu stručne spreme. Navedeno rešenje je tužilja odbila da primi, o čemu je sekretar škole sačinio belešku na samom otkaznom aktu, nakon čega je isto istakao na oglasnu tablu škole dana 13.02.2015. godine i sačinio pismenu belešku o datumu kada je pismeno skinuto sa oglasne table dana 23.02.2015. godine. Tužilja je tokom postupka istakla da je protiv predmetnog rešenja izjavila prigovor školskom odboru, načelniku za obrazovanje u Ranilugu i načelniku za obrazovanje u Kosovskoj Mirovici i da se ne seća datuma kada je to učinila, pri čemu do zaključenja glavne rasprave nije pružila bilo kakav dokaz na tu okolnost.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi odbacili tužbu tužilje u delu kojim je tražila da se utvrdi da je nezakonito rešenje direktora o prestanku radnog odnosa od 13.02.2015. godine, nalazeći da tužilja nije dokazala da je pre podnošenja tužbe sudu iskoristila internu zaštitu propisanu članom 145. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vasitanja. Zato je u preostalom delu odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražila da se obaveže tužena da je vrati na rad i isplati naknadu štete na izgubljene zarade za sporni period, te da podnese poresku prijavu poreskoj upravi i uplati poreze i doprinose.

Neosnovani su navodi revizije tužilje kojima se pravnosnažna presuda doneta u drugom stepenu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 145. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ 72/09, 52/11, 55/13 i 35/15 - važeći propis u vreme donošenja osporenog rešenja) propisano je da protiv rešenja o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, zaposleni ima pravo na prigovor organu upravljanja u roku od 8 dana od dana dostavljanja rešenja direktora (stav 1.); organ upravljanja dužan je da donese odluku po prigovoru u roku od 15 dana od dana dostavljanja prigovora (stav 2.); ako organ upravljanja ne odluči po prigovoru ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana od dana isteka roka za donošenje odluke, odsnosno od dana dostavljanja odluke (stav 7.).

Polazeći od navedenih zakonskih odredaba sledi da je u postupku odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u ustanovama vaspitanja i obrazovanja predviđena dvostepenost. To znači da predmet sudske zaštite može biti samo konačna odluka poslodavca, odnosno odluka doneta povodom prigovora zaposlenog, dok odluka prvostepenog organa može biti predmet sudske zaštite samo u slučaju ako je protiv nje podnet prigovor o kome drugostepeni organ nije odlučio, a tužba podneta shodno članu 145. stav 7. navedenog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

U konkretnom slučaju direktor tužene je dana 13.02.2015. godine doneo rešenje kojim je tužilji utvrđen prestanak radnog odnosa, a koje sadrži pouku o pravnom leku o internoj zaštiti kod poslodavca izjavljivanjem žalbe, odnosno prigovora Školskom odboru i posledicama ukoliko organ upravljanja ne odluči o žalbi, da se može pokrenuti postupak kod nadležnog suda u roku od 15 dana od dana isteka roka za donošenje odluke, odnosno od dana dostavljanja odluke, zbog čega joj nisu uskraćena zakonska prava na pravni lek.

Tužilja je tokom parnice istakla da je protiv predmetnog rešenja izjavila prigovor školskom odboru, načelniku za obrazovanje u Ranilugu i načelniku za obrazovanje u Kosovskoj Mirovici bez vremenskog određenja kada i na koji način budući da se ne seća kada je to učinila, pri čemu do zaključenja glavne rasprave nije pružila bilo kakav dokaz na tu okolnost. Imajući u vidu propisanu dvostepenost sprovedenog postupka kod tužene, neophodno je da tužilja kao zaposlena u tuženoj ustanovi, dokaže da je u postupku interne zaštite prava iz radnog odnosa podnet prigovor protiv donetog pojedinačnog akta direktora škole o kome drugostepeni organ nije odlučio, što je u konkretnom slučaju izostalo.

Sledom iznetog, kao je predmet tužbenog zahteva ocena zakonitosti prvostepenog rešenja, kojim je tužilji prestao radni odnos kod tužene koje ne može samostalno biti predmet sudske zaštite u sporu ove vrste jer nije bio predmet interne zaštite kod poslodavca, budući da tužilja nije dokazala da je protiv spornog rešenja podnet prigovor o kome drugostepeni organ nije odlučio, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužba tužilje nedozvoljena, zbog čega je ista morala biti odbačena.

Nasuprot navodima revizije kojima se ukazuje da je osporeno rešenje proisteklo iz disciplinskog postupka, tužilji je prestao je radni odnos nezavisno od njene volje i volje poslodavca po posebnom zakonu - Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Po tom zakonu u smislu člana 120, u radni odnos u ustanovi može da bude primljeno lice pod uslovom propisanim zakonom i ako ima pored ostalog odgovarajuće obrazovanje (stav 1. tač. 1.) Po pravilu iz stava 4. navedene zakonske odredbe zaposlenom prestaje radni odnos ako se u toku radnog odnosa utvrdi da ne ispunjava uslove iz st. 1. istog člana. Iz navedene odredbe specijalnog zakona proizilazi da se radi o specifičnom prestanku radnog odnosa po sili zakona, jer zbog prirode delatnosti zakonodavac je posebnom (citiranom) zakonom propisao veoma stroge uslove prijema u radni odnos i strožije kriterijume u pogledu prestanka radnog odnosa u odnosu na matični zakon (Zakon o radu). S tim u vezi, poslodavac protiv tužilje nije pokrenuo i vodio disciplinski postupak zbog učinjene teže povrede radne obaveze ili izvršene povrede zabrane propisane čl. 44. do 46. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, a zbog čega se može izreći disciplinska mera prestanak radnog odnosa.

Osim toga, neosnovano se revizijom osporava primena pravila sadržana u Zakonu o radu u pogledu načina dostavljanja osporenog rešenja, ukazujući na odredbu člana 140. Zakona o državnim slubenicima kojom je predviđeno da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu. U ustanovama obrazovanja i vaspitanja radni odnos se zasniva ugovorom o radu, zbog čega kada poseban zakon - Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ne reguliše posebnim normama pravila o dostavljanju otkaznog akta, odnosno odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa, primenjuju se pravila sadržana u matičnom Zakonu radu. Stoga, sa stanovišta pravilne primene odredbe člana 185. Zakona o radu, nižestepeni sudovi su ocenili da je osporeno rešenje dostavljeno tužilji. Tužilja je odbila da primi odluku poslodavca o prestanku radnog odnosa, što je utvrđeno i na osnovu izjave tužilje, zbog čega je sačinjena službena beleška, isto je objavljeno na oglasnoj tabli tužene škole, pa se po isteku roka od osam dana od dana objavljivanja smatra da je odluka uredno dostavljena.

Pravilno prvostepeni sud kod činjenice da je tužba tužilje za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa odbačena kao nedozvoljena zbog nepostojanja uslova propisanih zakonom za pružanje sudske zaštite, odbio zahtev za reintegraciju, odnosno vraćanje na rad tužilje kod tužene, kao i zahteva za naknadu štete zbog izostale zarade u spornom periodu i uplatu poreza i doprinosa.

Vrhovni sud nalazi da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković