Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nađa Krasić, advokat iz ..., protiv tuženog privrednog društva „OD - JU“ d.o.o. iz Iriga, čiji je punomoćnik Biljana Kocan, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 805/20 od 03.06.2020. godine, u sednici održanoj 25.11.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 805/20 od 03.06.2020. godine u stavu drugom izreke i presuda Osnovnog suda u Rumi P1 32/19 od 24.12.2019. godine u stavu prvom i trećem izreke, a predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u tom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1 32/19 od 24.12.2019. godine, stavom prvim izreke poništeno je, kao nezakonito, rešenje tuženog od 21.12.2018. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu sa pratećim aneksima, zbog učinjene povrede radne obaveze. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da ga vrati na rad na poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu njegove stručne spreme, kao i radnim sposobnostima, pa je tuženi obavezan da tužiocu umesto vraćanja na rad, na ime naknade štete, plati 1.267.523,92 dinara. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 113.250,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 805/20 od 03.06.2020. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda u obavezujućem delu, dok je stavom drugim izreke odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je 01.05.2008. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao je poslove manipulanta odorizacije 1. Ugovorom o radu utvrđeno je da radno vreme zaposlenih traje 8 časova dnevno, odnosno 40 časova nedeljno, a Odlukom tuženog od 01.02.2006. godine određeno je da je radno vreme zaposlenih od 07 do 15 časova. Radni odnos mu je prestao 24.12.2018. godine, na osnovu pobijanog rešenja tuženog od 21.12.2018. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu (sa pripadajućim aneksima), zbog povrede radne obaveze utvrđene članom 179. stav 2, tačka 2, 3. i 5. Zakona o radu, člana 68. i 70. Pravilnika o radu i člana 14. stav 1. tačka 4, 20, 24, 26, 27. i 28. Ugovora o radu. Stavljeno mu je na teret da je 12.12.2018. godine, službeno vozilo kojim je upravljao tužilac i koje mu je dato radi obavljanja posla na terenu u ..., od strane direktora tuženog, oko 12 časova zatečeno u ..., iako je radno vreme zaposlenih do 15 časova, a da tužilac za ranije napuštanje posla nije imao odobrenje neposrednog rukovodioca, niti je isto od njega tražio.

Donošenju rešenja prethodilo je upozorenje tužiocu o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 13.12.2018. godine, na koje se tužilac izjasnio, ne sporeći činjenice navedene u pobijanom rešenju. Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili da je tužilac u postupku isticao da je sam organizovao rad na terenu, kako bi posao završio za 5 dana, kakva je bila praksa u tim situacijama, s obzirom da nije dobio raspored po danima, pa je spornog dana, kako bi obavio određeni privatan posao u banci, svoj rad organizovao tako što je posao započeo pre 07 časova i završio ga pre 15 časova, da bi se službenim vozilom vratio u ... oko 12 časova, gde je živeo i gde je trebalo da obavi (taj) privatni posao. Objasnio je da u konkretnom slučaju nije tražio saglasnost pretpostavljenog za svoj raniji povratak sa terena, ali da se dešavalo da zaposleni na terenu ostaju i duže da bi završili zadati posao.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili pobijano rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, nalazeći da utvrđeno postupanje tužioca ne predstavlja povrede radne obaveze koje su mu pobijanim rešenjem stavljene na teret, a između ostalog ni neblagovremeno, nemarno i nesavesno izvršavanje radnih obaveza i nepoštovanje opštih akata preduzetnika, koje su odredbama člana 14. tačka 4. i 24. Ugovora o radu predviđene kao osnov za otkaz ugovora o radu. Sudovi utvrđuju da Odlukom tuženog od 01.02.2006. godine jeste određeno radno vreme zaposlenih u toku dana od 07 do 15 časova, ali kako je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog dve godine nakon donošenja ove odluke, tuženi nije dokazao da je tužilac sa njom bio upoznat. Na ovaj način sudovi zaključuju da tuženi nije dokazao da napuštanje radnog mesta pre isteka radnog vremena, a bez saglasnosti neposrednog rukovodioca, predstavlja bilo koju od povreda radne obaveze pobrojane u članu 14. tačka 4, 20, 24, 26, 27. i 28. Ugovora o radu, a koje su mu pobijanim rešenjem navedene kao osnov za otkaz, zbog čega je poništeno rešenje tuženog, kao nezakonito.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tuženog osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužiocu je ugovor o radu otkazan, između ostalog, i primenom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ broj 24/05, ... i 75/14), po kojoj odredbi poslodavac može da zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini i povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom poslodavca, odnosno ugovorom o radu. Odredbom člana 14. Ugovora o radu određeno je da zaposlenom prestaje radni odnos ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze odnosno radne discipline predviđenu ovim članom, u koje spada i neblagovremeno, nemarno i nesavesno izvršavanje radnih obaveza (tačka 4) i nepoštovanje opštih akata preduzetnika (tačka 24). Odlukom tuženog od 01.02.2006. godine određeno je da je radno vreme zaposlenih u toku dana od 07 do 15 časova.

Poštovanje radnih obaveza i radne discipline podrazumeva obavezu zaposlenog da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi i da poštuje organizaciju rada, što podrazumeva obavezu poštovanja radnog vremena, zatim savesno, odgovorno i blagovremeno ispunjavanje obaveza svog radnog mesta i naloga i odluka poslodavca, što predstavlja odgovarajući standard ponašanja zaposlenog na radu i u vezi sa radom, prema poslodavcu i prema ostalim zaposlenima. Posledice nepoštovanja radne discipline i nesavesnog, nezakonitog ili neblagovremenog ispunjavanja obaveza svog radnog mesta, regulisane su Zakonom o radu, Ugovorom o radu koji zaključuju poslodavac i zaposleni, kao i opštim aktima poslodavca.

U konkretnom slučaju, tužiocu je stavljeno na teret da je službeno vozilo koje mu je dato radi obavljanja posla na terenu – u ..., zatečeno u ... pre 15 časova, odnosno da je tužilac pre isteka radnog vremena bio u ..., umesto u ... gde je upućen radi obavljanja posla na terenu, a da za to nije tražio saglasnost neposrednog rukovodioca. Napuštanje radnog mesta pre isteka radnog vremena, a bez saglasnosti neposrednog rukovodioca, predstavlja ponašanje suprotno Odluci tuženog o radnom vremenu u toku dana i kao takvo predstavlja povredu radne discipline i nesavesno ponašanje zaposlenog pri izvršavanju radne obaveze. Za tužioca u ovakvoj situaciji ne predstavlja oslobađajuću okolnost činjenica da je ova Odluka tuženog doneta dve godine pre nego što je on zasnovao radni odnos kod tužioca, pa nije na tuženom bilo da dokazuje da tužilac sa istom jeste upoznat, s obzirom da je upravo na zaposlenom obaveza da se upozna sa opštim aktima svog poslodavca, a prvenstveno sa rasporedom radnog vremena u toku radnog dana.

Međutim, odluka o rasporedu radnog vremena se uglavnom odnosi na radno vreme kada zaposleni obavlja svoje poslove u radnim prostorijama poslodavca, dok je prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju tužilac radni zadatak obavljao na terenu – u .., a kako se za sada može zaključiti u trajanju od 5 radnih dana. Da bi se zaposlenom stavila na teret povreda radne obaveze ili radne discipline, mora se utvrditi njegova krivica za učinjenu radnju koja predstavlja takvu povredu, odnosno mora se utvrditi postojanje svesti o tome da je njegovo postupanje suprotno pravilima ponašanja utvrđenih ugovorom o radu ili opštim aktima poslodavca. U konkretnom slučaju to znači da je bilo neophodno utvrditi koji je bio uobičajeni način rada na terenu, odnosno da li su zaposleni imali ovašćenje da u tom slučaju sami organizuju svoj način obavljanja posla u toku dana, a time i svoje radno vreme ili su i dok se nalaze na terenu bili u obavezi da od neposrednog rukovodioca traže saglasnost za raniji prestanak rada. Tek nakon što utvrdi ovu okolnost (uobičajeni način rada zaposlenih na terenu), može se pravilno ceniti i postojanje odgovornosti (krivice) tužioca za prestanak rada i povratak sa terena pre isteka radnog vremena.

Imajući u vidu da je nižestepenim odlukama usvojen tužbeni zahtev i poništeno pobijano rešenje tuženog od 21.12.2018. godine, o otkazu ugovora o radu tužiocu, bez pravilno utvrđenog činjeničnog stanja od koga zavisi osnovanost zahteva uz pravilnu primenu materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ukinuo nižestepene odluke, odnosno odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući pri tom u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić