Protiv presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku -ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti . Takođe, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP jer je odlučivao na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u MUP RS- Sekretarijat u Novom Pazaru. Rešenjem istražnog sudije Ki 274/00 od 23.10.2002. godine odrđeno je sprovođenje istrage protiv tužioca zbog krivičnog dela prevare iz člana 171. stav 1. KZ RS koje se goni po službenoj dužnosti, na osnovu kojeg je usledilo podizanje optužnice protiv njega od strane Opštinskog javnog tužilaštva u Novom Pazaru Kt 521/02 od 08.11.2002. godine i vođenje krivičnog postupka. Prvostepenim rešenjem pomoćnika načelnika uprave tužene 04 br. ... od 13.01.2003. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tužene, s pozivom na to da je protiv njega pokrenut krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, na osnovu članova 34. stav 1. tačka 2. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima. Drugostepenim rešenjem tužene – resor javne bezbednosti 01/1 br. ... od 12.02.2003. godine, odbijen je kao neosnovan prigovor tužioca izjavljen protiv prvostepenog rešenja tužene 04 br. ... od 13.01.2003. godine. Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru K 491/04 od 17.12.2004. godine (pravnosnažna 24.03.2005. godine), tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo prevare iz člana 171. stav 1. tačka 1. KZ RS na osnovu člana 355. stav 1. tačka 1. ZKP, jer delo za koje je optužen po zakonu nije krivično delo. Tužilac je blagovremeno podneo tužbu za poništaj predmetnih rešenja imajući u vidu da je drugostepeno rešenje primio dana 24.02.2003. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev nalazeći da su predmetna rešenja nezakonita, s pozivom na član 50. Zakona o unutrašnjim poslovima iz 1991. godine, sa izmenama i dopunama, članove 34. stav 1. tačka 2. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima iz 1992. godine, sa izmenaa i dopunama, član 59. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima iz 1991. godine, sa izmenama i dopunama, član 231. Zakona o parničnom postupku i presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu od 12.01.2016. godine („Milojević i drugi protiv Srbije“).

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepena presuda protiv koje je izjavljena revizija je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 50. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91 ... 5/01 i „Službeni list SRJ“, br. 27/00 i 5/01), propisano je da se težom povredom raadnih obaveza i dužnosti smatra, između ostalog, ponašanje koje šteti ugledu službe.

Članom 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/92 ... 106/03), koji je bio u primeni u vreme donošenja pobijanih rešenja, bilo je propisano da se u radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe, ispunjava i uslove da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela za koje se goni po službenoj dužnosti. Članom 45. ovog zakona, propisano je da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova može prestati radni odnos ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neke od uslova za prijem u rad u državne organe i uslov iz člana 33. stav 1. tačka 2. tog zakona.

Članom 59. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91...39/02, pripisano je da je teža povreda radnih obaveza i dužnosti, između ostalog, i neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili krajnje nemarno vršenje radnih i drugih obaveza.

Evropska konvencija o ljudskim pravima i slobodama, propisuje u članu 6. tačka 1. da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se mora izreći javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde. 2. Svako ko je optužen za krivično delo mora se smatrati nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.

I po oceni Vrhovnog suda, kod utvrđene činjenice da je tužiocu prestao radni odnos kod tužene, na osnovu prvostepenog rešenja tužene 04. br. ... od 13.01.2003. godine (koje je postalo konačno donošenjem drugostepenog rešenja tužene 01/1 br. ... od 12.02.2003. godine) samo zbog toga što je protiv njega bio pokrenut krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, s pozivom na citirane odredbe članova 34. stav 1. tačka 2. i 45. tada važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/92 ... 106/03, a da je tokom postupka utvrđeno da je presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru K 491/04 od 17.12.2004. godine (pravnosnažna 24.03.2005. godine) tužilac oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret (optužnicom OJT u Novom Pazaru Kt 52/02 od 08.11.2002. godine), pravilno je stanovište nižestepenih sudova da su nezakonita predmetna rešenjao prestanku radnog odnosa tužiocu. Kod iznetog, pravilno su nižestepeni sudovi usvojili i zahtev za reintegraciju tužioca kao posledicu nezakonitosti osporenih rešenja, pravilnom primenom odredbe člana 191. Zakona o radu.

Odredba člana 45. Zakona o Ministarstvu unutrašnjih poslova („Službeni glasnik RS“, br. 44/92 ... 106/03), na osnovu koje je tužiocu prestao radni odnos kod tužene, davala je mogućnost, ali ne i obavezu, za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa kada se protiv radnika Ministarstva unutrašnjih poslova pokreće krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (diskreciono pravo MUP RS kao poslodavca). Međutim, tako koncipirana odredba člana 45. ovog Zakona nije zadovoljavala zahteve predvidljivosti zbog čega prestanak radnog odnosa tužioca nije bio u skladu sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskih pravima i slobodama (pravo na pravično suđenje), o čemu su se izjasnili i Ustavni sud RS u odlukama Už 737/08 od 19.01.2011. godine i Už 1757/09 od 27.09.2012. godine i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi od 12.01.2016. godine („Milojević i drugi protiv Srbije“).

Zbog toga su neosnovani navodi revizije da je bio ispunjen uslov za prestanak radnog odnosa tužiocu, bez obzira na to što je krivični postupak okončan oslobađajućom presudom i da je oslobađajuća presuda ne može biti od uticaja na zakonitost donetog rešenja o prestanku radnog odnosa.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen kao neosnovan, jer nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković