Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3414/21 od 21.02.2022. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P1 152/15 od 13.05.2021. godine u stavu prvom, trećem, petom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužilji pored dosuđenog iznosa u stavu trećem izreke plati još 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, dok je preko dosuđenog do traženog iznosa 2.500.000,00 dinara, za iznos od 2.200.000,00 dinara, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke odbije je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na razloge za primenu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br 72/11 ... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav drugi).

Predmet tužbenog zahteva o kome je odlučeno pravnosnažnom presudom je utvrđenje zlostavljanja na radu. Pravnosnažnom presudom protiv koje je revizija izjavljena, utvrđeno je da je tužilja pretrpela zlostavljanje na radu u periodu od decembra 2014. godine do marta 2015. godine, od strane direktora, pravnog savetnika i finansijskog direktora tuženog (vređanjem, omalovažavanjem, agresivnim obraćanjem, davanje prekratkih rokova za radne zadatke, neprimerenim sankcijama, neopravdanim kritikama, nadzorom i sl.). Usled zlostavljanja na radu, zdravstveno stanje tužilje bilo je ugroženo, nije bila u mogućnosti da vodi uobičajeni društveni, kulturni i porodični život, tako da joj je dosuđena naknada štete zbog povrede dostojanstva ličnosti, a tuženi obavezan da uvod i izreku ove presude o svom trošku objavi u dnevnom listu. Prema obrazloženju pobijane drugostepene presude, tužilja je dokazala (učinila verovatnim) da je pretrpela zlostavljanje na radu, dok tuženi na kome je teret dokazivanja nije dokazao suprotno – da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje na radu. Radnje ovlašćenih lica i događaji kod poslodavca imaju obeležje mobinga (nedolično, maliciozno, neprofesionalno i zastrašujuće ophođenje prema zaposlenom). U konkretnom slučaju, reč je vertikalnom mobingu (kada radnje zlostavljanja preduzima lice koje je na bilo koji način nadređeno žrtvi mobinga), zbog čega prethodno pokretanje postupka kod poslodavca nije bio neophodan uslov za ostvarivanje pravne zaštite, u smislu Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, tako da su nižestepeni sudovi ocenili neosnovanim istaknuti prigovor da je tužba nedozvoljena. Nižestepeni sudovi su ocenili i da je prigovor nedostatka pasivne legitimacije neosnovan, budući da samo poslodavac može biti tužena strana u postuku radi zaštite od zlostavljanja na radu (član 29. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu), bez obzira na to ko je u konkretnom slučaju izvršilac zlostavljanja.

Odluka sa ovakvom vrstom tražene pravne zaštite zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a obrazloženje pobijane presude za odluku o tužbenom zahtevu u konkretnom slučaju, ne odstupa od sudske prakse i vladajućeg tumačenja prava u istovrsnim predmetima, tako da ne postoji potreba za novim ni ujednačenim tumačenjem prava. Revidenti ne ukazuje na potrebu za novim tumačenjem prava, već na pogrešnu primenu materijalnog prava. Shodno navedenom, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva, Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 441. i 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Članom 29. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ br. 36/10), propisano je da zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju od strane poslodavca sa svojstvom fizičkog lica ili odgovornog lica u pravnom licu može protiv poslodavca da podnese tužbu pred nadležnim sudom u roku iz člana 14. stav 2. ovog zakona (stav 1.). Pravo da podnese tužbu protiv poslodavca zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom ima i zaposleni koji nije zadovoljan ishodom postupka zaštite od zlostavljanja kod poslodavca, u roku od 15 dana od dana dostavljanja obaveštenja, odnosno odluke iz člana 20. st. 2. i 3. i člana 23. ovog zakona (stav 2.). Spor iz stava 1. i 2. ovog člana jeste radni spor (stav 4.). Ako ovim zakonom nisu predviđena posebna pravila, u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak (stav 5.).

Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da spor o utvrđenju zlostavljanja na radu predstavlja radni spor, na koji se primenjuje odredba o dozvoljenosti revizije iz člana 441. ZPP, jer Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila o dozvoljenosti revizije.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja zlostavljanja na radu i naknade štete podneta je 20.08.2020. godine, a pobijana vrednost predmeta spora iznosi 300.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se predmet spora ne odnosi na zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, a da je vrednost novčanog potraživanja ne prelazi dinarsku protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Prilikom ocene dozvoljenosti revizije, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda (u delu kojim je odlučeno o koneksnom zahtevu za naknadu štete), ali nalazi da nema mesta primeni člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. Naime, navedena odredba se može primeniti samo kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti predmeta spora, odnosno u slučaju kada se radi o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne presude u kojoj je pobijani deo pravnosnažne presude ili označena vrednost predmeta spora ispod granične vrednosti za dozvoljenost revizije, ali ne i u sporovima u kojima je posebnim odredbama ovog Zakona (ZPP) ili posebnim zakonom, određeno da revizija u toj vrsti spora nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

U konkretnoj situaciji ceneći sve okolnosti troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, zbog čega je odbijen kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju, shodno članu 154. stav 1. ZPP i odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić