.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2391/2020
15.10.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac, Dragane Marinković, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih AD „Železnice Srbije“ Beograd i AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd, koga zastupa Đorđe Đurić, advokat iz ..., radi naknade štete za topli obrok i regres, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 281/20 od 11.02.2020. godine, u sednici održanoj 15.10.2020. godine doneo je
R E Š E NJ E
PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 281/20 od 11.02.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 281/20 od 11.02.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 908/19 od 26.09.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 908/19 od 26.09.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade štete za topli obrok i regres za period od novembra 2014. do zaključno sa avgustom 2015. godine solidarno isplate pojedinačne mesečne iznose bliže opisane u tom delu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd da mu na ime naknade štete za topli obrok i regres za period od septembra 2015. do oktobra 2017. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u tom delu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade štete za topli obrok i regres za period od novembra 2014. do zaključno sa avgustom 2015. godine solidarno isplate pojedinačne mesečne iznose bliže opisane u tom delu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd da tužiocu na ime naknade štete za topli obrok i regres za period od septembra 2015. do oktobra 2017. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže opisane u tom delu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd naknadi troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 281/20 od 11.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu žalbenih troškova.
Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.
Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženim u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.
Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod prvotuženog do septembra 2015. godine od kada je zaposlen kod drugotuženog kao poslodavca sledbenika na poslovima kolski otpravnik. U spornom periodu na snazi je bio Kolektivni ugovor tuženog od 30.11.2002. godine, sa aneksom od 26.07.2006. godine. Nakon izvršenih statusnih promena kod prvotuženog usvojen je Kolektivni ugovor od 24.03.2015. godine (''Službeni glasnik Železnice Srbije'' 4/15). Članom 57. stav 2. navedenog Kolektivnog ugovora predviđeno je da u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena je na 1 radni čas. U članu 55. propisano je da se osnovna zarada utvrđuje kao vrednost radnog časa koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Odredbe Kolektivnog ugovora iz 2015. godine primenjuju se i na zaposlene koje je drugotuženi preuzeo nakon statusne promene. Navedenim Kolektivnim ugovorom, a ni drugim aktima tuženih nije predviđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuje u nominalnom iznosu. Veštačenjem je utvrđeno da je zaposlenom, ovde tužiocu vršen obračun zarade kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta radnog mesta i mesečnog fonda časova rada, da na osnovu podataka po vrstama plaćanja navedenim u pogledu isplaćenih ukupnih zarada tužioca za sporni period naknada za ishranu u toku rada i naknada za regres nije obračunata i iskazana kao posebna stavka, da u postupku veštačenja tuženi nisu dostavili akt na osnovu koga bi mogao biti utvrđen iznos naknade po osnovu toplog obroka i regresa u ugovorenoj neto ceni rada po času. Veštak je utvrdio visinu potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosima, a koji iznosi su utvrđeni prema parametrima iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora JŽTP (''Službeni glasnik RS'' 37/95... sa izmenama objavljenim u ''Službenom glasniku RS'' 7/2000), kojim Kolektivnim ugovorom su ugovoreni sporni troškovi, kao i njihova visina, a obzirom da aneks Kolektivnog ugovora iz 2006. godine, kao i sada važeći Kolektivni ugovor zaključen 24.03.2015. godine ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ove naknade.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca zaključujući da tokom spornog perioda visina naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za godišnji odmor nije bila ugovorena ni ugovorom o radu, ni nekim drugim važećim aktom na drugačiji način od onog koji je određen u navedenom aneksu Kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnom ugovoru koji je u važnosti kod tuženih iz 2015. godine. Činjenica da je tim opštim aktima ugovoreno pravo na naknadu ovih troškova, tako što je uključena u cenu radnog sata, bez nominalnog opredeljenja istih ne znači da zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi nisu isplaćeni. Po oceni nižestepenih sudova nema odgovarajućeg opšteg akta koji bi bio instrument za drugačiju realizaciju traženih naknada jer se Opšti kolektivni ugovor i Kolektivni ugovori iz 1995. i 2000. godine, ne mogu primeniti u ovom slučaju, s obzirom na to da ni jedan nije na pravnoj snazi u utuženom periodu.
Osnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.
Članom 104. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13 i 75/14) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. Zakona pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1 i 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona. Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. zakona je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.
Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindikat železničara Srbije i generalni direktor Javnog železničkog transportnog preduzeća „Beograd“ su 30.11.2002. godine zaključili su Kolektivni ugovor za javno preduzeće „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ br. 84/2002, 108/2004, 112/2008, 45/2009, 70/2010). Ovim KU poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4/06) je propisano: da se član 57. KU menja i glasi: „da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2). Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar-juni i juli-decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.
Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ broj 4 od 24.03.2015. godine) je regulisano da se odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih primenjuju od 01.02.2015.godine. Članom 57. je takođe propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Vrhovni kasacioni sud smatra da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2006. godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno.
Nije bilo uslova za preinačenje nižestepenih presuda jer prvostepeni sud nije prihvatio ni jednu od dve varijante obračuna koju je veštak izneo u nalazu i mišljenju. Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP, a ukoliko se ukaže za potrebnim izvešće i dopunsko veštačenje te će navesti razloge iz kojih prihvata jednu od ponuđenih varijanti.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i doneti pravilnu i zakonitu odluku, te će odlučiti o svim troškovima postupka.
Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
