Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2/20 od 14.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 358/17 od 17.09.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 – u daljem tekstu: ZPP), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu navedene zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je, imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u istoj činjeničnopravnoj situaciji ali i praksu Vrhovnog kasacionog suda u ovoj vrsti sporova, dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca i odlučio kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 31.08.2015. godine bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD, a na osnovu aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine u radnom odnosu kod tuženog Akcionarskog društva za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, nastalog statusnom promenom izdvajanja uz osnivanje više privrednih društava. Kolektivnim ugovorom tuženog „Železnice Srbije“ AD od 30.11.2002. godine sa aneksom od 26.07.2006. godine predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade (za period januar - jun 2006. godine u iznosu od 53,50 dinara i za period jul - decembar 2006. godine u iznosu od 56,00 dinara) uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Isto je predviđeno Kolektivnim ugovorom tuženog „Železnice Srbije“ AD od 24.03.2015. godine, usvojenog nakon statusnih promena tog privrednog društva, koji se primenjuje i na zaposlene preuzete kod tuženog Akcionarskog društva za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“. Iz obračunskih lista ne može se utvrditi da li je u vrednost jednog radnog časa sadržan i iznos troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za isplatu po traženim osnovima sa obrazloženjem da bez obzira što visina spornih troškova nije nominalno izražena, ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima. Po shvatanju sudova, slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja, aneksom kolektivnog ugovora iz 2006. godine i kolektivnim ugovorom iz 2015. godine ugovoreno je da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora uključena u vrednost jednog radnog časa, odnosno u osnovnu zaradu tužioca, zbog čega tužbeni zahtev za isplatu ovih naknada nije osnovan a činjenica da njihova visina nije nominalno izražena ne znači da su tuženi uskratili pravo tužioca na ove naknade.

Revizijom tužioca, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu trošokva u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6) koje moraju biti iskazane u obračunskim listama zaposlenih. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da svojom odlukom odredi visinu tih naknada, ali ona mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Aneksom kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanje za ishranu u toku rada i primanje za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. aneksa izmenjena je odredba člana 61. Kolektivnog ugovora tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za period januar - jun i jul - septembar 2006. godine, a stavom 6. istog člana propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor, svedena na jedan radni čas.

Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi tokom postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, iz čega se može osnovano zaključiti da takvu odluku nisu ni doneli. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada, a ne može se prihvatiti da su tužiocu ove naknade isplaćene kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. S toga se može zaključiti da su tuženi, u pogledu isplate srodnih nakanda, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca.

Iz navedenih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute u označenim delovima i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući u vidu da Aneks kolektivnog ugovora tuženog iz 2006. godine i Kolektivni ugovor iz 2015. godine ne sadrži konekretnu regulativu koja utvrđuje visinu spornih naknada, odlučiti o pravu tužioca na njihovu isplatu i visini koja je utvrđena veštačenjem u dve varijante, prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog, odnosno Opšteg kolektivnog ugovora.

Osim toga, prvostepeni sud je odbio osnovni i „alternativni“ tužbeni zahtev tužioca, a drugostepeni sud je potvrdio takvu odluku prvostepenog suda. Međutim, prema članu 197. stav 2. Zakona o parničnom postupku tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi i to tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut, nije osnovan (eventualno spajanje tužbenih zahteva) ali ne može istaći tzv. „alternativni“ tužbeni zahtev kojim traži da sud obaveže tuženog na plaćanje većeg ili manjeg novčanog iznosa. Alternativne obaveze, fakultativne obaveze i fakultativna potraživanja su materijalno - pravni pojmovi i njima nema mesta u zahtevu tužbe. U situaciji kada tužilac istakne eventualni zahtev onda prvostepeni sud mora odlučiti o primarnom zahtevu. Ako ga usvaja, onda je sekundarni (eventualni) i svaki dalji zahtev bespredmetan. Ako sud usvoji sekundarni (eventualni) ili neki sledeći zahtev, onda to obavezno znači odbijanje svih prethodnih zahteva. U predmetnoj parnici sporna je visina štete. Tužilac nema više zahteva, on traži samo štetu na ime naknade za topli obrok i za regres. Različiti metodi za obračun visine štete znače različite novčane iznose kao rezultat obračuna, ali i dalje postoji samo jedan zahtev u materijalno - pravnom smislu i tom zahtevu tužilac treba da usaglasi zahtev u procesno - pravnom pogledu, o čemu će prvostepeni sud u nastavku postupka takođe voditi računa.

Zbog ukidanja odluke o glavnoj stvari, ukinuta je i odluka o troškovima postupka kao sporednom potraživanju.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić