Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3413/24 od 03.04.2025. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju P1 316/23 od 29.07.2024. godine u delu prvog stava izreke kojim je odbačena tužba u delu da se tuženi obaveže da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme počev od 18.01.2023. godine u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude, u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke i u ovom delu se žalba tužioca i tuženog odbijaju kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda u usvajajućem delu stava prvog, tako što je utvrđeno da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 25.01.2023. godine na radnom mestu ..., dok se deo tužbenog zahteva tužioca da se utvrdi da je radni odnos zasnovao na neodređeno vreme od 18.01.2023. godine do 24.01.2023. godine odbija kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući presudu u celosti, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog delimično neosnovana, a delimično nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme. Prvi ugovor zaključio je 18.01.2021. godine. Poslednji ugovor o radu tužilac sa tuženim je zaključio dana 01.04.2023. godine za period važenja do 30.06.2023. godine. Svo vreme tužilac je obavljao poslove ... . Nakon 26.07.2023. godine tužilac je smatrao da mu je radni odnos prestao i nije se vraćao na posao. Doneta su dva rešenja o korišćenju godišnjeg odmora i to za 2022. godinu dana 23.06.2023. godine koji odmor je trajao od 01.07.2023. godine do 10.07.2023. godine, a drugo rešenje je doneto za godišnji odmor za 2023. godinu dana 28.06.2023. godine u trajanju od 01.07.2023. godine do 26.07.2023. godine. Tuženi je tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 04.08.2023. godine. U upozorenju je naveo da postoje razlozi da se otkaže ugovor o radu od 01.04.2023. godine zbog povrede radne obaveze propisane članom 179. stav 2. tačka 5. i člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu i člana 125. stav 6. tačka 9. Pravilnika o radu, kao i odredbe člana 28. stav 6. tačka 9. ugovora o radu. U obrazloženju upozorenja navedeno je da je shodno zaključenim ugovorima poslodavac ovakav ugovor smatrao kao ugovor na neodređeno vreme, da je tužilac nakon korišćenja godišnjeg odmora 27.07.2023. godine trebalo da se javi na posao, ali nije dolazio sve do 04.08.2023. godine, a nije opravdao odsustvo. Tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu od 21.08.2023. godine zbog neopravdanog izostanka s posla počev od 27.07.2023. godine do 04.08.2023. godine. Rešenje o otkazu tužilac je primio 04.08.2023. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je shodno odredbi člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 95/18) zaključio da je tužilac (obzirom da je neprekidno radio kod tuženog duže od 24 meseca) zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Radio je iste poslove. Stoga je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 18.01.2023. godine na radnom mestu ... . Odbacio je deo tužbe sa zahtevom da se obaveže tuženi da s tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme od 18.01.2023. godine. Odbio je tužbeni zahtev da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu od 21.08.2024. godine i da se tužilac vrati na rad iz razloga što u periodu nakon 27.07.2023. godine od kada tužilac nije dolazio na posao, a izostanak nije opravdao, te mu je shodno članu 179. Zakona o radu, kao i člana 29. stav 6. tačka 9. ugovora o radu od 21.08.2024. godine prestao radni odnos. Odbio je zahteve tužioca za poništaj naznačenih rešenja o godišnjim odmorima, zaključio da shodno članu 68. stav 1. Zakona o radu zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, a prema članu 75. Zakona o radu poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora. Naznačena rešenja o godišnjem odmoru doneta su u skladu sa zakonom.

Apelacioni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda u delu koji se odnosi na odbačaj tužbe da se obaveže tuženi da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na određeno vreme i odluku u delu koji se odnosi na odbijanje zahteva za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i rešenja o korišćenju godišnjeg odmora (stav prvi izreke drugostepenog suda). Preinačio je prvostepenu presudu u delu kojim je utvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 18.01.2023. godine do 24.01.2023. godine nalazeći da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa tuženim počev od 25.01.2023. godine, pa je shodno tome preinačio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. Zaključeno je da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbacio tužbu tužioca da se obaveže tuženi da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme jer se time dira u autonomno pravo poslodavca s kim, kada i pod kojim uslovima će da zaključi ugovor. Pravilno je ocenjeno da nema osnova za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu od 21.08.2024. godine, ovo iz razloga što je evidentno da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, ali da se isti nije javio na posao nakon isteka zadnjeg ugovora koji je zaključio sa tuženim, te da mu je pravilno otkazan ugovor shodno odredbi člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu kojim je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Prema članu 29. stav 6. tačka 9. ugovora o radu od 04.01.2023. godine zaključenog između tužioca i tuženog, propisano je da povreda radne discipline predstavlja i nepružanje dokaza o opravdanosti izostanka od 3 dana (nedostavljanje potvrde lekara). Tužilac nije dostavio naznačene potvrde. Tuženi nije povredio pravila postupka o disciplinskoj odgovornosti jer je tužiocu uredno dostavio upozorenje o postojanju razloga o otkazu.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Sud je odbacio reviziju tužioca u preostalom delu nalazeći da je tužilac uspeo u delu zahteva kojim je utvrđeno da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Stoga isti nema pravni interes da izjavljuje reviziju u tom delu jer prema članu 410. stav 2. tačka 4. ZPP propisao je da je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije.

U pogledu preostalog dela revizije tužioca koji se odnosi na poništaj rešenja o godišnjim odmorima, taj deo zahteva ne može se podvesti pod odredbu člana 441. ZPP, jer se ne radi o situaciji za zasnivanje, prestanak i trajanju radnog odnosa. Shodno tome, u tom delu se može odlučivati u smislu člana 408. ZPP.

Vrednost predmeta spora u tom delu je neprocenjena, jer shodno člau 15. Zakona o sudskim taksama uzima se kao da je vrednost spora opredeljena na iznos od 15.000,00 dinara.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je dana 09.08.2023. godine, pa kako je očigledno da vrednost spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja, to sledi da revizija tužioca nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Pravilna je i odluka suda o troškovima postupka.

Imajući u vidu napred izneto, shodno citiranom propisu, kao i članu 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković