Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3365/21 od 09.11.2022. godine, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 96/20 od 27.04.2021. godine, u stavu prvom izreke i tužba tužioca u tom delu odbačena kao neblagovremena (stav prvi izreke). Preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 96/20 od 27.04.2021. godine u stavu drugom izreke i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi da za tužioca nadležnom Fondu Filijala Pančevo, obračuna i uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na minimalnu osnovicu osiguranja za period od 02.03.2012. do 01.11.2014. godine (stav drugi izreke). Preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Osnovnog suda u Pančevu P1 96/20 od 27.04.2021. godine i odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 208.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate (stav treći izreke). Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 305.450,00 dinara (stav četvrti izreke). Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 87.000,00 dinara (stav peti izreke). Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan (stav šesti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku učinjene pred drugostepenim sudom.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 - dr.zakon) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Drugostepeni sud je zakazao raspravu na osnovu ovlašćenja iz člana 383. stav 4. ZPP, ponovio izvedene dokaze i utvrdio odlučne činjenice. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radio u lokalu „Kasinica RCD“ u ... od 18.07.2011. godine. Kada je tuženi BB iz ... postao vlasnik lokala tužilac je nastavio da radi u istom bez prekida od 02.03.2012. godine do njenog zatvaranja 01.11.2014. godine, iako nije imao zaključen ugovor o radu, za sve vreme dok je radio. Tužilac je sa tuženim zaključio dva ugovora o radu na određeno vreme za period od 18.06.2012. godine do 17.09.2012. godine, a potom od 18.09.2012. godine do 17.12.2012. godine, te da je po izlasku inspekcije na lice mesta tužilac potpisao ugovor o radu sa tuženim na neodređeno vreme počev od 01.07.2013. godine, a da mu je isti formalno otkazan rešenjem o otkazu ugovora o radu 31.03.2014. godine, s tim da je tužilac nastavio da radi kod tuženog do zatvaranja 01.11.2014. godine. Tužilac je kao osiguranik bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje od 18.06.2012. do 17.09.2012. godine, od 18.09.2012. do 17.12.2012. godine, s tim što je osnov prestanka osiguranja bio istek ugovora o radu, a potom od 01.07.2013. do 31.03.2014. godine kada je osnov prestanka osiguranja bio otkaz ugovora o radu. Za navedene periode kada je tužilac bio prijavljen na obavezno osiguranje poslodavac tuženog za tužioca nadležnom Fondu PIO nije uplatio doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje.

Polazeći od okolnosti da tužilac zahteva utvrđenje radnog odnosa u nekadašnjoj ugostiteljskoj radnji tuženog za period od 02.03.2012. do 01.11.2014. godine i obavezivanje tuženog da plati za tužioca doprinose koji nisu plaćeni za sve to vreme, pa čak ni za periode u kojima je tužiočev radni odnos bio prijavljen (od 18. juna do 17. septembra, od 18. septembra do 17. decembra 2012. godine i od 01.07.2013. godine do otkaza 31.03.2014. godine) i da je tužilac i posle otkaza nastavio da radi kod tuženog do 01.11.2014. godine, kada je lokal tuženog zatvoren i kada je najkasnije tužilac saznao za povrede njegovih prava iz radnog odnosa, a da je tužbu podneo 27.01.2015. godine, drugostepeni sud je zaključio da je pre podnošenja tužbe istekao rok od 60 dana za zaštitu pojedinačnih prava radnika iz člana 195. Zakona o radu (02.01.2015. godine), te da je tužba neblagovremena, zbog čega je ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom izreke i odbacio tužbu. S obzirom da je prvostepena presuda ukinuta a tužba odbačena, o tužbenom zahtevu za utvrđenje postojanja radnog odnosa tužioca kod tuženog u periodu od 02.03.2012. do 01.11.2014. godine nije meritorno odlučeno, pa je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i odbio tužbeni zahtev, pošto je zaključio da ne postoji obaveza tuženog da za tužioca plati doprinose koji se isplaćuju u slučaju postojanja radnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbacio kao neblagovremenu tužbu tužioca u delu koji se odnosi na utvrđenje postojanja radnog odnosa tužioca i odbio tužiočev zahtev da se naloži tuženom uplata doprinosa koji se plaćaju u vezi sa radnim odnosom.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-US, 113/17, 95/18 - autentično tumačenje), odredbama člana 195. propisano je da zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada zaposleni sazna za povredu prava u roku od 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

U konkretnom slučaju, tužilac je prestao sa radom kod tuženog 01.11.2014. godine i najkasnije tada, a ne onda kad mu je naknadno vraćena radna knjižica, saznao je za povrede prava iz radnog odnosa, odnosno da tuženi nije prijavio da je tužilac u radnom odnosu kod njega, i da nije plaćao doprinose, jer se i sam izjasnio da je za to saznao znatno ranije tokom rada kod tuženog. Uprkos tome, tužilac je tužbu za zaštitu svojih prava podneo tek 27.01.2015. godine, po isteku roka zakonom propisanog za podnošenje tužbe, zbog čega ju je drugostepeni sud pravilno odbacio, pošto je prethodno ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je utvrđeno da je tužilac bio u stalnom radnom odnosu kod tuženog u periodu od 02.03.2012. do 01.11.2014. godine.

S obzirom na sadržinu postavljenog tužbenog zahteva, revizijsko ukazivanje na to da rešenje o otkazu od 31.03.2014. godine tužiocu nikad nije bilo uručeno i da potpis na tom rešenju nije tužiočev, te da je to rešenje ništavo nije od uticaja. Nepravilno je stanovište izraženo u reviziji da je tužba za utvrđenje postojanja radnog odnosa deklaratorna i da se rok za podnošenje tužbe iz člana 195. Zakona o radu na nju ne primenjuje, pošto se zaštita povređenog prava zaposlenog može postići na različite načine, pa i tužbom koja je podneta, te je jasno da se zakonom propisani rok za podnošenje tužbe odnosi i na takvu vrstu pravne zaštite.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je reviziju odbio kao neosnovanu, primenom člana 414. stav 1. ZPP u stavu prvom izreke presude.

Ukazivanje na to da je drugostepeni sud u svakom slučaju morao da usvoji deo tužbenog zahteva kojim se traži uplata doprinosa za period za koji je tužilac nesumnjivo bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje (od 18.06. do 17.09. i od 18.09. do 17.12.2012. godine i od 01.07.2013. do 31.03.2014. godine) i da mu za taj period doprinosi nisu plaćani, može se prihvatiti. Tu činjenicu utvrdio je drugostepeni sud ocenom izvedenih dokaza. Utvrdio je i činjenicu da je u tom periodu tužilac bio u radnom odnosu, pa za taj period nije ni imao pravni interes za tužbu za utvrđenje da je u radnom odnosu, što takođe pretpostavlja odbačaj tužbe u tom delu.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 i 113/17) propisano je: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da se pod zaradom smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (član 105. stav 1. i 2.).Prava zaposlenog na zaradu i na socijalno osiguranje po osnovu rada nalaze se u korelaciji sa obavezom poslodavca da uplati doprinose za socijalno osiguranje. Poslodavac je i obveznik doprinosa i obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, pa je zbog toga dužan da obračuna i plati doprinose u svoje ime, a u korist zaposlenog, za period za koji je nesumnjivo utvrđeno da je bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje, jer je bio u radnom odnosu.

Uvažavajući navode revizije i činjenična utvrđenja drugostepenog suda Vrhovni sud je preinačio drugostepenu presudu i obavezao tuženog da za tužioca obračuna i uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na minimalnu osnovicu osiguranja za period od 18.06.2012. do 17.09.2012. godine, od 18.09.2012. do 17.12.2012. godine i od 01.07.2013. do 31.03.2014. godine.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke presude.

Odlučujući o troškovima celokupnog postupka na osnovu odredbe člana 165. ZPP Vrhovni sud je preinačio presudu drugostepenog suda u stavu trećem, četvrtom i petom izreke i presudu prvostepenog suda u stavu trećem izreke i odbio zahteve stranaka za naknadu troškova postupka, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji imajući u vidu delimični uspeh stranaka u parnici, a na osnovu odredbe člana 153. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković