Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1280/24 od 21.05.2024. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćene zarade po osnovu rada u smeni za period od juna 2019. godine zaključno sa januarom 2023. godine, kao i na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za period od aprila 2019. godine zaključno sa septembrom 2022. godine, isplati pojednačene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, kao i da tužiocu na dosuđene novčane iznose uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 104.780,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškove prvostepenog postupka isplati iznos od 2.150,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 27.960,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zaknom propisanih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija je dozvoljena shodno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/2023 – drugi zakon, u daljem tekstu ZPP) zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog. U spornom periodu svaki drugi dan je obavljao rad u vremenu od 07 do 19 časova, odnosno svaki drugi dan je radio po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da zaposleni menjaju drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan rade od 07 do 19 časova, a drugi dan im je pauza i tako se ciklus redovno ponavlja. Tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocu, zaradu nije uvećavao po osnovu smenskog rada za 8,9%, u smislu odredbe člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeni su iznosi pripadajućeg uvećanja zarade tužioca po osnovu smenskog rada u spornom periodu, kao i iznosi zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, u skladu sa kojim je tužilac konačno opredelio tužbeni zahtev.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac, radeći po napred opisanom modelu, ostvario smenski rad i usvojio je tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po tom osnovu i naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, sa pripadajućim doprinosima. Međutim, po oceni drugostepenog suda, rad tužioca nije smenski rad, zbog čega tužilac nema pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 4. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05...113/17), propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je povećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada i naknadu manje isplaćene naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje dve smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu u utuženom periodu i posledično pravo na isplatu manje isplaćene naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, kao i da tuženi za tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kako u delu odluke o glavnoj stvari, tako i u delu odluke o troškovima prvostepenog postupka koja je doneta u svemu u skladu sa odredbama člana 153. stav 1. i 154. ZPP.

Tužiocu, shodno odredbama članova 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 87.852,00 dinara, i to za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju iznos od 27.941,00 dinar i za sudsku taksu na odluku o reviziji iznos od 41.911,00 dinara, sve prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama, zbog čega je primenom člana 165. stav2. ZPP tuženi obavezan da mu ovaj iznos isplati,

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković