Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod AD „Železnice Srbije“ 05.02.2003. godine na radnom mestu konduktera. U obračunu zarade tužioca visina naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije iskazana u nominalnom iznosu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom odredbe člana 118. stava 1. tačaka 5) i 6) Zakona o radu. Visinu naknade je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz predhodnog Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 37/95...7/00) s obzirom na to da kolektivni ugovor kod tuženog zaključen 2002. godine sa aneksom iz 2006. godine i kolektivni ugovor tuženog iz 2015. godine ne sadrže odredbe o visini spornih naknada, a iste se ne mogu iskazivati preko vrednosti radnog časa.

Drugostepeni sud je tužbeni zahtev odbio sa obrazloženjem da je tužiocu naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stava 1. tačaka 5) i 6) Zakona o radu i odredbama kolektivnog ugovora iz 2002 godine, odnosno aneksa kolektivnog ugovora iz 2006. godine. Navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca.

Revizijom se osnovano ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Veštačenjem u postupku utvrđeno je da je tužiocu vršen obračun zarade kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta radnog mesta i mesečnog fonda časova rada. Na osnovu podataka po vrstama plaćanja navedenim u pregledu isplaćenih ukupnih zarada tužiocu za sporni period, naknada za ishranu u toku rada i naknada za regres nije obračunata i iskazana kao posebna stavka. Tuženi nije dostavio akt na osnovu koga bi mogao biti utvrđen iznos naknade po osnovu ishrane u toku rada i regresa u ugovorenoj neto ceni rada po času. Visina potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđena je u neto iznosima, a prema parametrima iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 37/95...7/00).

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6.) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbom člana 2. Aneksa kolektivnog ugovora prvotuženog („Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora iz 2002. godine i predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stava 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. i određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu. Propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Navedeno je na identičan način regulisano i kolektivnim ugovorom kod tuženog od 24.03.2015. godine. Tim kolektivnim ugovorom u vrednost jednog radnog časa uključena je vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena na jedan radni čas. Članom 55. ugovoreno je da se osnovna zarada utvrđuje kao vrednost radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda od 174 časova rada. Kolektivnim ugovorom, niti drugim aktom tuženog nije predviđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora posebno iskazuju u nominalnom iznosu.

Iz utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada s obzirom na to da iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nije nominalno iskazan u pregledu isplaćenih zarada u spornom periodu, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Iznos ovih naknada nije obračunat i iskazan kao posebna stavka, odnosno u mesečnim obračunima zarade nije iskazan kao pojedinačna vrednost po vrsti plaćanja. Takođe, kada bi vrednost ovih troškova bila uračunata u vrednost radnog časa, iznos naknade troškova za ishranu i regresa bi bio direktno srazmeran koeficijentu radnog mesta, što bi značilo da, kada bi bila poznata struktura radnog časa, zaposleni sa većim koeficijentom zarade bi ostvarivao srazmerno veću naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres, a nesporno je da vrednost ovih naknada treba da bude jednaka za sve zaposlene. Primenom ovakvog pravnog rezona bi i zaposleni koji nije na radu ostvarivao naknadu troškova ishrane, što nije svrha ove naknade. Stoga je tuženi saglasno citiranim odredbama Zakona o radu obavezan da tužiocu naknadi štetu zbog neisplaćenih troškova za ishranu i regresa u zahtevanom periodu od 01.04.2014. godine do 31.08.2015. godine. Tužiocu na dosuđene iznose saglasno odredbi člana 186. Zakona o obligacionim odnosima pripada zatezna kamata od nastanka štete do isplate.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stava 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu u stavovima 1. i 2. izreke tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 165. stava 2. u vezi članova 153. i 154. ZPP, obavezao tuženog da tužiocu isplati na ime naknade troškova revizijskog postupka iznos od 81.550,00 dinara koji obuhvata nagradu punomoćniku za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara i sudskih taksi na reviziju u iznosu od 27.820,00 dinara i odluku ovog suda u iznosu od 41.730,00 dinara.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić