Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 750/22 od 01.04.2022. godine, odbijena je žalba tužilaca, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tužilaca da je izreka drugostepene odluke nerazumljiva, da protivreči sama sebi i razlozima presude, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su primljeni na rad kod tužene 2009. godine, ali im nikada nije dostavljeno rešenje o zasnivanju radnog odnosa. Tužioci su radne zadatke obavljali na teritoriji Kosova i Metohije, po kom osnovu su im zarade redovno isplaćivane do juna 2013. godine, kada je tužena prestala da im vrši isplate i odjavljeni su sa spiska osiguranja 31.05.2013. godine. Tužioci od strane tužene nisu dobili rešenje o prestanku radnog odnosa, premeštaju ili penzionisanju, a sada rade pri Kosovskoj policijskoj službi. Tužbeni zahtev u ovoj parnici zasnivaju na tome da su neke njihove kolege ĐĐ, EE i ŽŽ, dobili rešenja o prestanku radnog odnosa zaključno sa 31.12.2013. godine, na osnovu kojih rešenja su kod RF PIO ostvarili pravo na posebnu penziju, u skladu sa Uredbom Vlade RS koja je propisivala pravo na posebnu penziju za sve zaposlene koji su obavljali poslove i zadatke pri MUP RS i čije je prebivalište na teritoriji AP KiM. Tužioci su podneli zahteve za utvrđivanje posebne penzije Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje prema naznačenoj Uredbi. Rešenjem RF PIO zahtevi tužilaca su odbijeni sa obrazloženjem da je Sektor za ljudske resurse tužene, dopisom obavestio RF PIO da tužiocima nije prestao radni odnos 31.12.2013. godine usled organizacionih promena u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kako je propisano Uredbom, te je iz ovih razloga RF PIO odbio zahteve tužilaca za priznavanje prava na posebnu penziju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev tužilaca nije osnovan, odnosno da tužioci nisu učinili verovatnim da je tužena na način opredeljen tužbenim zahtevom učinila akt diskriminacije, jer tužioci nisu učinili verovatnim da su usled nekog ličnog svojstva, prilikom rešavanja njihovog radno-pravnog statusa dovedeni u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene u istoj ili sličnoj situaciji povodom donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa i ostvarivanja prava na posebnu penziju, za koja prava je obezbeđen poseban vid zaštite u postupcima iz radno-pravnih odnosa. Zato je odbijen kako tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje da su radno-pravno diskiminisani od strane tužene tako i akcesorni zahtev za otklanjanje pravnih posledica diskriminatornog postupanja, na način opisan u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke pobijane presude. Pored toga, prvostepeni sud je odbacio tužbu tužilaca u delu kojim su tražili da se naloži tuženoj da tužiocima dostavi rešenje o zasnivanju radnog odnosa kod tužene, donese rešenje o prestanku radnog odnosa zbog rada tužilaca na AP KiM nakon 1999. godine i ista dostavi RF PIO, da dostavi spisak RF za PIO za tužioce da su obavljali poslove iz nadležnosti tužene nakon zasnivanja radnog odnosa 2009. godine, kako bi RF PIO doneo rešenja tužiocima o priznavanju prava na posebnu penziju, ocenjujući da se radi o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost, jer se o tim pitanjima rešava prema pravilima opšteg upravnog postupka.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocima, a sledstveno tome i za naknadu nematerijalne štete.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Prema čl. 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.

Zakon o zabrani diskriminacije u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i članova njihovih porodica ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu. Prema članu 45. stav 2. navedenog zakona, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (član 18); dok neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19).

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica.

Tužioci su tražili da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njima povređujući njihova prava iz oblasti rada (član 18, 19. i 20. Zakona o radu), zato što im nije donela i odbija da donese rešenja o prestanku radnog odnosa kao što je donela drugim zaposlenima. Međutim, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u postupanju tužene ne postoji ni neposredna ni posredna diskriminacija. Tužioci nisu dokazali da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Iako tužena nije tužiocima donela rešenja o prestanku radnog odnosa (dok nekim drugim zaposlenima jeste) to samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije, već je reč o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja. Dakle, u ovom slučaju sporno je pravo tužilaca čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa ili upravnom sporu, pa se u konkretnom slučaju ponašanje tužene ne može smatrati diskriminatornim, a zaštitu navedenih prava tužioci mogu ostvariti u navedenim postupcima. U situaciji kada su tužioci nezadovoljni postupanjem tužene (jer nije donela rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocima) i smatraju da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da pri tom nisu dokazali da je takvo postupanje tužene u vezi sa ličnim svojstvima tužilaca, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona.

S obzirom na izloženo neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tužena neopravdano stavila tužioce u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema tužiocima.

Iz napred navedenih razloga, a s obzirom na to da je utvrđeno da tužena nije diskriminatorski postupala prema tužiocima, neosnovani su i ostali zahtevi tužilaca, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić