Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1116/24 od 12.06.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, četvrtom, šestom, sedmom, osmom i devetom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom -ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 - drugi zakon), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni sud ceni u veću od pet sudija.

Odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“br. 72/11... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti potreba novog tumačenja prava, kao ni da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Pravnosnažna odluka kojom je tužbeni zahtev tužilaca odbijen za isplatu manje isplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora zasnovana je na utvrđenom činjeničnom stanju da je tužiocima ta naknada u utuženom periodu, obračunata zajedno sa naknadom troškova za ishranu u toku rada, na osnovu Kolektivnog ugovora tuženog iz 2015. godine i Kolektivnog ugovora tuženog iz 2018. godine i primenom materijalnog prava koje ne odstupa od pravnog shvatanja izraženog u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari. Revizijom tužilaca osporava se nalaz sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, na čijem mišljenju je zasnovana pobijana odluka, što znači da tužioci osporavaju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što nije razlog za izjavljivanje posebne revizije, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP. Tužioci uz reviziju nisu priložili drugačije odluke sudova donete u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse. Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 09.12.2020. godine. Tužbu su podneli tužioci koji se nalaze u položaju formalnih suparničara iz člana 205. stav 1. tačka 2. ZPP. Zbog toga se vrednost predmeta spora određuje prema vrednosti glavnih zahteva svakog od tužilaca zasebno odnosno merodavna je pojedinačno tražena vrednost glavnog zahteva, a to su u konkretnom slučaju iznosi: za tužioca AA 164.580,20 dinara; za tužioca BB 168.250,80 dinara i za tužioca VV 150.520,20 dinara, pa kako pojedinačno tražene vrednosti glavnog zahteva očigledno ne prelaze dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe to revizija tužilaca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković