Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3226/21 od 10.04.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. O ovom pravu tužioca sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava odredbe člana 76. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... i 32/2013), koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom kao u ovoj pravnoj stvari, kod utvrđenja da tužena svojom krivicom nije omogućila tužiocu da koristi godišnji odmor za 2013. godinu. Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje), zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava. Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 24.06.2016. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.098.835,57 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija,

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković