Presudom Apelacionog suda Beogradu Gž1 1636/18 od 05.09.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2581/15 od 13.12.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 2581/15 od 15.01.2018. godine, u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu parničnih troškova nastalih u drugostepenom postupku.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 87/18), pa je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počev od februara 2008. godine obavljao poslove u PS ..., tako što je potpisao rešenje o zasnivanju radnog odnosa koje mu nije predato, sa obrazloženjem da to rešenje ne sme da ima na teritoriji Kosova i Metohije. Radio je u civilu, imao je dežurstva i koristio godišnje odmore, a zarada mu je isplaćivana preko ... banke sve do juna 2013. godine od kad mu se zarada ne isplaćuje niti mu je overena zdravstvena knjižica. Na osnovu izveštaja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, tužilac je, počev od 09.02.2010. godine pa do 31.05.2013. godine, bio obavezno osiguran po osnovu radnog odnosa kod poslodavca ''Ministarstvo unutrašnjih poslova''. Razlog odjave sa danom 31.05.2013. godine evidentiran je pod šifrom 20 – ako zaposleni odsustvuje sa rada duže od šest meseci zbog izrečene mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere. Tužbom od 01.10.2015. godine, tužilac je tražio da sud tuženu obaveže da mu naknadi štetu na ime neisplaćenih zarada za period od juna 2013. godine do maja 2015. godine. Podneskom od 26.09.2016. godine tužilac je tužbu preinačio isticanjem, pored postojećeg i tužbenog zahteva za utvrđenje da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme kod poslodavca Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, počev od 01.01.2009. godine, te da mu po tom osnovu pripadaju sva prava i obaveze iz radnog odnosa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da on jeste u radnom odnosu kod tužene na neodređene vreme, pošto je takav radni odnos zasnovao, a tužena nije dokazala da je donela odluku kojom mu je osnovano prestao radni odnos. Tužena je, kao poslodavac tužiocu bila dužna da mu isplaćuje platu, što nije činila, pa je usvojen i tužbeni zahtev za naknadu štete, kao i tužbeni zahtev tužioca za uplatu doprinosa nadležnim fondovima, u smislu odredbe člana 104, 110. i 164. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...75/14), člana 154. stav 1., 277. i 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te člana 3, 4. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano tužena u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 195. Zakona o radu, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), a rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.). Rok propisan gore navedenom odredbom zakona, je prekluzivan - materijalno pravni rok, što znači da se njegovim propuštanjem gubi pravo na podnošenje tužbe, pa je sud dužan da o blagovremenosti tužbe vodi računa po službenoj dužnosti. Tužilac se, u svom iskazu datom u svojstvu stranke u postupku, na glavnoj raspravi održanoj dana 21.06.2016. godine, izjasnio da je zaradu koja mu je isplaćivana preko ... banke, primao do juna 2013. godine ''i tada je sve prestalo'', odnosno niti su mu isplaćivane zarade, niti mu je overena zdravstvena knjižica. To znači da je tužilac već u julu mesecu 2013. godine, kada mu je izostala uplata zarade za jun mesec 2013. godine, imao saznanje za povredu prava, pa je od tada i počeo da mu teče rok propisan odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu, za zaštitu prava iz radnog odnosa pred sudom, bez obzira što nije primio bilo kakvo rešenje o prestanku radnog odnosa, odnosno obustavi isplate zarade. Počev od dana saznanja za povredu, dakle od jula 2013. godine, rok od 90 dana protekao je u oktobru 2013. godine, nakon čega je nastupila prekluzija za zaštitu povređenog prava iz radnog odnosa. Tužilac je tužbu za utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene, sudu podneo dana 26.09.2016. godine (preinačenje tužbe) po proteku prekluzivnog roka od 90 dana od dana saznanja za povredu prava, što znači da je tužba tužioca neblagovremena.

Odredbom člana 294. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, propisano je da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su, zbog pogrešne primene materijalnog prava, jer nisu imali u vidu rok za podnošenje tužbe propisan odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu, propustili da cene blagovremenost podnete tužbe, što im je bila službena dužnost.

Tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog neisplaćene zarade u spornom periodu, kao i isplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, je neosnovan, u smislu odredbe člana 191.stav 1. Zakona o radu, jer nema pravnosnažne sudske odluke kojom bi bilo utvrđeno da je tužiocu prestao radni odnos kod tužene bez pravnog osnova.

Kako su nižestepeni sudovi, pogrešnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev tužioca, Vrhovni kasacioni sud je, u smislu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, preinačio nižestepene presude, i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude. Tuženoj, koja je uspela u postupku po reviziji, priznati su troškovi revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, shodno odredbi člana 165. stav 2., u vezi člana 153. stav 2., 154. i 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na osnovu važeće Advokatske tarife, stavom drugim izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić