ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 796/2024 od 04.04.2024. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 46/2023 od 21.12.2023. godine u stavovima petom i šestom izreke.

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 796/2024 od 04.04.2024. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 46/2023 od 21.12.2023. godine u stavu prvom izreke, kao izuzetno dozvoljenoj.

USVAJA SE revizija tuženog, UKIDA presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 796/2024 od 04.04.2024. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 46/2023 od 21.12.2023. godine u stavu prvom izreke i preinačujućem delu stava drugog izreke, alineja tri, kao i odluci o troškovima postupka i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 335/21 od 20.09.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike isplaćenih i pripadajućih troškova toplog obroka za period od 01.09.2018. godine do 01.08.2020. godine, isplati pojedinačno označene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za iskorišćeni godišnji odmor za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2019. godine, isplati pojedinačno označene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime solidarne pomoći za period od 01.01.2019. godine do 31.12.2020. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose od 3.483,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu solidarne pomoći za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2018. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima od 3.483,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 01.09.2018. godine do 01.12.2019. godine, u pojedinačno označenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao neosnovan. Stavom šestim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 73.932,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5285/2022 od 07.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, četvrtom, petom i šestom izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stav prvi izreke) tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) utvrdio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijani deo presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog od 24.01.2007. godine, na radnom mestu ... . Tužbom u ovom radnom sporu tužilac je pored ostalog, tražio isplatu novčanog iznosa na ime solidarne pomoći, zasnivajući svoj zahtev na odredbama opštih akata koji se primenjuju kod tuženog kojima je propisana obaveza poslodavca da planira i obezbedi finansijska sredstva za isplatu solidarne pomoći zaposlenima, radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih. Pravilnikom o radu tuženog od 13.12.2018. godine, koji je stupio na snagu 01.01.2019. godine u članu 47. propisano je da je poslodavac dužan da planira i obezbedi sredstva za isplatu solidarne pomoći zaposlenima radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih pod uslovom da za to ima obezbeđena sredstva, dok je u članu 46. predviđena isplata solidarne pomoći u pojedinačno određenim slučajevima na osnovu uredne dokumentacije. Navedena solidarna pomoć radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih utvrđena je u iznosu od 41.800,00 dinara po zaposlenom za 2018. godinu, na godišnjem nivou, bez poreza i doprinosa i za svaku narednu godinu prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike za oblast radnika iz stambeno-komunalne delatnosti. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da su Programima poslovanja tuženog za 2018, 2019. i 2020. godinu planirana sredstava za isplatu solidarne pomoći na kontu 5294, pri čemu je solidarna pomoć isplaćena samo nekolicini radnika, ali se nije moglo utvrditi za koju vrstu solidarne pomoći su planirana sredstava za isplatu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev za isplatu solidarne pomoći za period od 01.01.2019. godine do 31.12.2020. godine u mesečnim iznosima od 3.483,33 dinara sa kamatom, nalazeći da se tuženi Pravilnikom o radu obavezao da izvrši isplatu solidarne pomoći zaposlenima radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih, pod uslovom da su obezbeđena finansijska sredstva i ova isplata nije uslovljena podnošenjem dokaza niti zahteva, već pripada svim zaposlenima.

Zakonom o radu pravo na solidarnu pomoć predviđeno je kao mogućnost, a ne obaveza poslodavca (član 120. stav 1. tačka 1.), dok je Pravilnikom o radu tuženog od 13.12.2018. godine, koji je stupio na snagu 01.01.2019. godine u članu 47. propisano da je poslodavac dužan da planira i obezbedi sredstva za isplatu solidarne pomoći zaposlenima radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih pod uslovom da za to ima obezbeđena sredstva. U konkretnom slučaju, tuženi kao poslodavac ima status javnog preduzeća čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, pa je obračun i isplatu zarade dužan da vrši u okvirima imperativnih propisa u koje spada Zakon o budžetskom sistemu, Zakon o javnim preduzećima, kao i Uredba o načinu i kontroli obračuna i isplate zarade u javnim preduzećima. Shodno tome pitanje obračuna i isplate zarade ima svoj osnov i okvir u prethodno donetom Programu poslovanja na koji saglasnost daje osnivač i obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu kalendarsku godinu na koju se odnosi i to po namenama. Ukoliko je autonomnim propisima (ugovorom o radu, pravilnikom o radu i kolektivnim ugovorom) priznat zaposlenima veći obim prava od zakonom propisanog minimum, poslodavac je u tom slučaju dužan da planom i programom poslovanja predvidi novčana sredstva za isplatu (zarade – osnovne i uvećane, toplog obroka, regresa, solidarne pomoći i sl.) u obimu utvrđenom autonomnim propisima. Sledi da je preduslov za isplatu solidarne pomoći, radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih, obaveza poslodavca da u tu svrhu planira i obezbedi sredstva, u kom slučaju to pravo pripada svim zaposlenima. Međutim, u konkretnom slučaju, po nalazu i mišljenju veštaka u Programima poslovanja za 2018, 2019. i 2020. godinu, bila su predviđena sredstva na ime solidarne pomoći, ali u apsolutnom iznosu za svaku godinu, bez detaljnog razgraničenja vrste solidarne pomoći, pri čemu je tuženi isplaćivao solidarnu pomoć zaposlenima samo u pojedinačnim slučajevima, a nije vršio isplatu solidarne pomoći na ime ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih, u kom slučaju bi pripadala svim zaposlenima. S obzirom da tuženi kao javno preduzeće i korisnik budžetskih sredstava, Programom poslovanja nije planirao i obezbedio sredstva za isplatu solidarne pomoći na ime ublažavanja posledica nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih, to tužilac nema pravo na isplatu ove vrste solidarne pomoći za period od 01.01.2019. do 31.12.2020. godine, pa je Vrhovni sud preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev, kao neosnovan.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 46/23 od 21.12.2023. godine, stavom prvim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće minimalne zarade za period od 01.09.2018. godine do 01.12.2019. godine, isplati iznos od 13.577,25 dinara, u pojedinačno označenim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime razlike između isplaćenih i pripadajućih troškova toplog obroka za period od 01.01.2020. godine do 01.08.2020. godine isplati pojedinačno označene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime solidarne pomoći za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2018. godine, isplati pojedinačno označene mesečne iznose od 3.483,33 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike isplaćene i pripadajuće minimalne zarade za period od 01.09.2018. godine do 01.12.2019. godine, za iznos preko dosuđenog do traženog iznosa od 115.484,27 dinara, odnosno za iznos od 101.907,22 dinara, kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu neisplaćenog regresa za iskorišćeni godišnji odmor za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2019. godine, u pojedinačno označenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao neosnovan. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike isplaćenih i pripadajućih troškova toplog obroka za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2019. godine, u pojedinačno označenim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 112.554,00 dinara, s tim što na iznos od 102.500,00 dinara, teče zakonska zatezna kamata od dana izvršnosti odluke do isplate. Stavom osmim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 796/2024 od 04.04.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem, četvrtom i odluka o troškovima postupka sadržana u stavovima sedmom i osmom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca (alineja prva) za isplatu razlike između isplaćenih i pripadajućih troškova toplog obroka za period od 01.01.2020. godine, do 01.08.2020. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca (alineja druga) za isplatu solidarne pomoći za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2018. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima od 3.843,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, usvojen tužbeni zahtev tužioca (alineja treća) i tuženi obavezan da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće minimalne zarade za period od 01.09.2018. godine do 01.12.2019. godine, isplati pored iznosa iz stava prvog izreke prvostepene presude i pojedinačno označene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (alineja četvrta).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u delu odluke o isplati razlike između isplaćene i pripadajuće minimalne zarade za period od 01.09.2018. godine do 01.12.2019. godine, kao i odluku o troškovima postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP, pobijajući je u delu odluke kojom je odbijen tužbeni zahtev za isplatu toplog obroka, regresa i solidarne pomoći, kao i odluku o troškovima postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u preinačujućem delu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana, a da je revizija tuženog osnovana. Odlučujući o dozvoljenosti revizije tuženog u preostalom delu, izjavljenoj protiv potvrđujućeg dela odluke o isplati razlike minimalne zarade, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) utvrdio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u ponovnom postupku, nakon delimičnog ukidanja prvostepene presude P1 335/21 od 20.09.2022. godine, tuženi je za 2018, 2019. i 2020. godinu, donosio godišnje planove i Programe poslovanja na koje je osnivač davao saglasnost i koji su sadržali ukupnu masu novčanih sredstava planiranih za zarade, ali ne i strukturu rashoda, odnosno razgraničenje na zarade zaposlenih, stimulacije, topli obrok i sl. Veštačenjem je utvrđeno da je tužiocu u spornom periodu isplaćivana zarada koja je niža od minimalne zarade za standardni učinak i vreme provedeno na radu u ukupnom iznosu 13.577,05 dinara za period od 01.09.2018. godine do 01.12.2019. godine, pri čemu nije uračunata stimulacija od 30%, koja je tužiocu prema obračunskim listama isplaćivana od septembra 2018. do oktobra 2019. godine. Veštačenjem je takođe utvrđeno da je tuženi tužiocu na ime troškova ishrane isplaćivao iznose po 1.000,00 dinara mesečno od 01.01.2020. godine, do 01.08.2020. godine u skladu sa Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o radu od 05.04.2019. godine, pri čemu je veštak obračunao neisplaćenu razliku primenom parametara iz Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije. Utvrđeno je da je ukupno potraživanje tužioca na ime neisplaćene neto naknade troškova za ishranu u toku rada 50.068,82 dinara. Pored toga utvrđeno je da tuženi u 2018. godini nije isplaćivao solidarnu pomoć na ime ublažavanja posledica nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenima, već samo u pojedinačnim slučajevima za pomoć u lečenju i pogrebne usluge, pri čemu su Programom poslovanja za 2018. godinu planirana sredstava za isplatu solidarne pomoći u iznosu od samo 350.000,00 dinara bez razgraničenja vrste solidarne pomoći za koju su planirana sredstva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće minimalne zarade za period od 01.09.2018. godine do 01.12.2019. godine u iznosu od 13.577,25 dinara ukupno sa kamatom, a kako po stanovištu drugostepenog suda tužiocu pripada i razlika isplaćene zarade sa stimulacijom i pripadajuće minimalne zarade sa stimulacijom, budući da je tuženi isplatama uvećane zarade za 30% po osnovu stimulacije u spornom periodu, priznao tužiocu pravo na stimulaciju, preinačio je prvostepenu presudu u odbijajućem delu i usvojio tužbeni zahtev i za preostali iznos tražene razlike zarade. Nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu regresa za iskorišćeni godišnji odmor i razliku isplaćenih i pripadajućih troškova toplog obroka za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2019. godine, imajući u vidu imperativne odredbe Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava ( „Službeni glasnik RS“, br. 116/14). Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu razlike između isplaćenih i pripadajućih troškova toplog obroka za period od 01.01.2020. godine do 01.08.2020. godine i isplatu solidarne pomoći za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2018. godine. Po stanovištu drugostepenog suda Programom poslovanja za 2020. godinu nisu planirana i obezbeđena sredstva za isplatu naknade na ime troškova ishrane u toku rada, s obzirom da su planirana sredstva predviđena u apsolutnom novčanom iznosu bez razgraničenja na zarade, stimulacije, topli obrok i slično, pri čemu je u 2020. godini, tuženi prekoračio iznos odobrenih sredstava za 6.836.953,59 dinara, pa tužilac nema pravo na isplatu razlike navedene naknade preko iznosa koji su isplaćeni u navedenom periodu na osnovu Pravilnika o radu, kao ni pravo na isplatu solidarne pomoći za 2018. godinu, jer Programom poslovanja za 2018. godinu, tuženi kao korisnik budžetskih sredstava nije planirao sredstva za isplatu solidarne pomoći na ime ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih.

Neosnovani su revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava u preinačujućem delu pobijane drugostepene presude kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu razlike troškova toplog obroka za period od 01.01.2020. godine, do 01.08.2020. godine i solidarne pomoći za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2018. godine.

Tuženi kao poslodavac ima status javnog preduzeća čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, pa je obračun i isplatu zarade dužan da vrši u okvirima imperativnih propisa u koje spada Zakon o budžetskom sistemu, Zakon o javnim preduzećima, kao i Uredba o načinu i kontroli obračuna i isplate zarade u javnim preduzećima. Po članu 54. stav 1. Zakona o budžetskom sistemu obaveze koje preuzimaju direktni, odnosno indirektni korisnici budžetskih sredstava i korisnici sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje moraju odgovarati aproprijaciji koja im je odobrena za tu namenu u toj budžetskoj godini. Tužiocu je prema utvrđenom činjeničnom stanju na ime troškova ishrane u periodu od januara 2020. do juna 2020. godine, isplaćivano 1.000,00 dinara srazmerno broju radnih dana u toku meseca, a što je period nakon prestanka važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava. Međutim, kako su Programom poslovanja za 2020. godinu planirana i obezbeđena sredstva u apsolutnom novčanom iznosu bez razgraničenja na zarade, stimulacije, topli obrok i slično, te kako je u toj godini, tuženi prekoračio iznos odobrenih sredstava za 6.836.953,59 dinara, to je neosnovan zahtev za isplatu razlike navedene naknade preko iznosa koji su tužiocu isplaćeni u navedenom periodu na osnovu Pravilnika o radu. Tuženi u 2018. godini nije isplaćivao solidarnu pomoć na ime ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenima, već samo u pojedinačnim slučajevima za pomoć u lečenju i pogrebne usluge, pri čemu su Programom poslovanja za 2018. godinu planirana sredstava za isplatu solidarne pomoći u iznosu od samo 350.000,00 dinara, bez razgraničenja vrste solidarne pomoći za koju su planirana sredstva, pa tužilac nema pravo na isplatu ove vrste solidarne pomoći za 2018. godinu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Ocenjujući dozvoljenost revizije tužioca u preostalom delu, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u pogledu isplate regresa za iskorišćeni godišnji odmor i razlike isplaćenih i pripadajućih troškova toplog obroka za period od 01.09.2018. godine do 31.12.2019. godine, imajući u vidu prethodno iznete razloge o statusu poslodavca kao javnog preduzeća čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave i primenu imperativnih propisa Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava ( „Službeni glasnik RS“, br. 116/14). Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u navedenom delu na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje. Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 12.10.2021. godine, a vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude je očigledno ispod revizijskog cenzusa, pa je Vrhovni sud ocenio da revizija nije dozvoljena i na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu petom izreke.

Po oceni Vrhovnog suda osnovani su revizijski navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava u delu odluke o isplati razlike između isplaćene i pripadajuće minimalne zarade za period od 01.09.2018. do 01.12.2019. godine.

Zahtev tužioca za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće minimalne zarade za period od 01.09.2018. do 01.12.2019. godine, odnosi se na period kada je važio Zakon o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ broj 116/2014) koji je stupio na snagu 28.10.2014. godine, a prestao da važi 01.01.2020. godine. Prema članu 111. Zakona o radu zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu. Minimalna zarada određuje se na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu utvrđuju se razlozi za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade. To znači da zaposleni za standardni učinak i vreme provedeno na radu ima pravo na osnovnu zaradu u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, s tim što tako obračunata zarada ne može biti niža od minimalne zarade, jer je to minimum koji garantuje zakon i predstavlja garantovanu vrednost zarade koja se isplaćuje u visini koju nadležni organ utvrdi za mesec za koji se vrši isplata. Prvostepeni sud je odlučujući o isplati razlike do iznosa minimalne zarade usvojio tužbeni zahtev i u tom delu je prvostepena presuda potvrđena za ukupan iznos od 13.577,05 dinara, međutim, pojedinačno dosuđeni iznosi ne odgovaraju ukupnom iznosu od 13.577,05 dinara, već daju veći rezultat od ukupno 25.823,41 dinar, a što je posledica dosuđivanja mesečnih iznosa u spornom periodu, iako bi se prema nalazu i mišljenju veštaka moglo zaključiti da se u pojedinim mesecima pojavljuje pozitivna razlika navedena u nalazu, odnosno da su isplaćeni iznosi veći od utvrđenih iznosa minimalne zarade. Kako je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u navedenom delu, a zatim preinačio u odbijajućem delu i usvojio tužbeni zahtev i za preostali iznos tražene razlike zarade, prihvatajući varijantu nalaza i mišljenja veštaka, koja sadrži uvećanje na ime stimulacije od 30%, to je u navedenom delu drugostepena presuda morala biti ukinuta, jer je izostalo razjašnjenje bitnih činjenica o visini predmetnog potraživanja. Odluka o troškovima postupka je ukinuta jer zavisi od konačne odluke u ovom radnom sporu.

Na osnovu članova 404. i 416. stav 2. odlučeno je kao u stavovima šestom i sedmom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković