Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme i saglasno aneksu ugovora o radu od 14.05.2002. godine obavljao je poslove direktora za ... i direktora - ... . Postupajući po tački 5. odluke nadzornog odbora tuženog od 05.12.2012. godine generalni direktor tuženoga je dana 28.12.2012. godine sa svih devet izvršnih direktora imenovanih za članove izvršnog odbora tuženog dana 23.05.2012. godine, zaključio anekse ugovora o radu, pa je član 5. tužiočevog ugovora o radu od 16.10.2010. godine članom 2. aneksa izmenjen tako što su dodati stavovi 3, 4. i 5, kojima je utvrđeno da zaposleni ima pravo na naknadu za rad u izvršnom odboru saglasno odluci nadzornog odbora od 11.12.2012. godine, u visini mesečne zarade ne manje od 100.000,00 dinara, s tim što za tužioca ona iznosi neto 101.559,00 dinara, bruto 286.028,42 dinara. U slučaju da zaposleni bude razrešen sa funkcije izvršnog direktora u izvršnom odboru i bez osnovanog obrazloženja, istim aneksom ugovorena je naknada zaposlenom u visini jednogodišnje bruto zarade i utvrđene naknade.

Odlukom nadzornog odbora od 16.10.2013. godine tužilac je brisan iz članstva odbora direktora i navedena promena evidentirana je u APR rešenjem donetim dana 04.11.2013. godine. Članom 61. stav 1. tačka 8. Statuta tuženog broj 4960/1-4 od 16.05.2012. godine, kao jedno od ovlašćenja generalnog direktora propisana je nadležnost za izvršenje odluka skupštine i nadzornog odbora društva. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da 12 mesečnih bruto naknada za rad tužioca u izvršnom odboru shodno spornom članu 2. aneksa ugovora o radu od 28.12.2012. godine, iznosi 3.432.341,04 dinara.

Polazeći od izloženog činjeničnog stanja i člana 12. stav 1. Statuta tuženog, kojim je propisano da generalni direktor i njegov zamenik društvo vode i zastupaju bez ograničenja, prvostepeni sud je zaključio da sporni član 2. stav 1. tačka 2. aneksa ugovora o radu broj .. od 28.12.2012. godine nije ništav, pa je saglasno tome odbio protivtužbeni i usvojio tužbeni zahtev, obavezujući tuženog da na ime naknade štete tužiocu isplati iznos predviđen tom odredbom u visini utvrđenoj nalazom veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prihvatajući izloženo činjenično stanje kao pravilno i potpuno utvrđeno drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, pa je shodno članu 394. stav 1. tačka 4. ZPP ožalbenu presudu preinačio tako što je usvojio protivtužbeni zahtev i kao neosnovan odbio tužbeni zahtev. Obrazlažući svoju odluku drugostepeni sud je naveo da je, postupajući na opisani način generalni direktor tuženog povredio odredbu člana 47. stav 1. tačka 12. u vezi sa tačkom 2. Statuta tuženog od 16.05.2012. godine, kojim je propisano da je utvrđenje naknade izvršnim direktorima, izabranim od strane nadzornog odbora, u nadležnosti tog odbora, čije odluke generalni direktor samo sprovodi. U odsustvu odluke nadzornog odbora o visini obeštećenja primenom klauzule „zlatni padobran“ generalni direktor tuženog nije bio ovlašćen da samostalnom primenom sporne odredbe aneksa ugovora o radu utvrđuje visinu naknade za slučaj prestanka funkcije izvršnog direktora u izvršnom odboru tuženog i bez obrazloženja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravao kada je postupajući po blagovremeno podnetoj protivtužbi usvojio protivtužbeni zahtev i kao neosnovan odbio tužbeni zahtev.

Članom 63. stav 1. u vezi sa članom 61. stav 1. tačka 4.) i 5.) Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 36/11...109/21) propisano je da su direktori dužni da svoje poslove izvršavaju savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, i u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu društva, s tim što shodno članu 63. stav 4. istog zakona direktor svoje postupanje može zasnivati na informacijama i mišljenjima lica stručnih za odgovarajuću oblast, za koja razumno veruje da su u tom slučaju savesno postupala.

Zakonom o privrednim društvima propisane su mogućnosti društva za podnošenje tužbe zbog povrede dužnosti pažnje iz člana 63. stav 1. u vezi sa stavom 4. (član 64), tužbe zbog povrede pravila o odobravanju poslova u kojima postoji lični interes (član 67), tužbe zbog povrede dužnosti izbegavanja sukoba interesa (član 71), tužbe zbog povrede dužnosti čuvanja poslovne tajne (član 74) i tužbe zbog povrede pravila o zabrani konkurencije (član 76), a članom 77. istog zakona propisano je da se tužbe iz citiranih zakonskih odredbi mogu podneti u roku od šest meseci od saznanja za učinjenu povredu i to najkasnije u roku od pet godina od učinjene povrede.

U konkretnom slučaju tuženi je protivtužbu podneo radi utvrđenja ništavosti odredbe aneksa ugovora o radu koja je ugovorena protivno članu 61. stav 1. tačka 8. Statuta tuženog broj 4960/1-4 od 16.05.2012. godine, važećeg u spornom periodu. Navedenom odredbom kao jedno od ovlašćenja generalnog direktora propisano je izvršavanje odluka skupštine i nadzornog odbora. Navedeni aneks tužiočevog ugovora o radu pripremio je sekretar tuženog, kao stručno lice za koje je generalni direktor tuženog shodno članu 63. stav 4. Zakona o privrednim društvima, razumno verovao da savesno postupa, ali shodno sadržini zapisnika sa sednice nadzornog odbora od 11.12.2012. godine (odluka pod tačkom 5. u vezi sa tačkom 1) odluka o visini obeštećenja bila je doneta samo načelno, bez preciziranja visine naknade za slučaj primene zaštitne klauzule za članove menadžmenta.

U skladu sa izloženom pravnom argumentacijom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u postupanju po blagovremeno podnetoj protivtužbi drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava utvrdio ništavost predmetne odredbe aneksa tužiočevog ugovora o radu i shodno tome odbio tužbeni zahtev za isplatu novčane naknade predviđene tom odredbom, te je u skladu sa članom 153. stav 1, članom 154. i članom 163. stav 2. ZPP tužioca obavezao na naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka.

Na osnovu svega izloženog, shodno članu 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke ove presude.

Kako tužiočeva revizija nije usvojena, to je shodno članu 165. stav 1. ZPP kao neosnovan odbijen i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća-sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić