U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih revizija može da se izjavi u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP. Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, na koje se ukazuje u razlozima revizije, ne može se isticati kao dozvoljeni revizijski razlog, prema odredbi člana 407.stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio profesionalno vojno lice podoficir Vojske Republike Srbije, stariji vodnik prve klase i obavljao je poslove referenta za ..., kao i poslove ... tehničara. Od 2015. godine predsednik je Vojnog sindikata Srbije koji je reprezentativni sindikat. Pred prvostepenim Vojnim disciplinskim sudom protiv tužioca je vođen postupak po optužnom predlogu Vojnog disciplinskog tužioca u Nišu u kome je doneta presuda I DIS br. 13/17 od 17.01.2018. godine kojom je tužilac oglašen krivim zato što je svojim radnjama, bliže opisanim u izreci ove presude, postupao suprotno odredbama iz člana 13. stav 1. tačka 7. i 14. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, suprotno tački 13. alineja 5. Pravila službe u Vojsci Srbije i suprotno ciljevima i načelima sindikalnog ogranizovanja propisanih Statutom Vojnog sindikata Srbije, čime je počinio disciplinski prestup učestvovanja u protivpravnim sindikalnim aktivnostima iz člana 149. stav. 1. tačka 27. Zakona o Vojsci Srbije u produženom trajanju, te povreda načela nepristrasnosti ili političke neutralnosti propisano članom 149. stav 1. tačka 26. istog Zakona u produženom trajanju. Zbog ovih disciplinskih prestupa sud ga je osudio na disciplinsku kaznu vraćanje u prethodni čin, a istovremeno je naloženo u magazinu „Odbrana“ javno objavljivanje presude. Odlučujući o žalbama ovde tužioca i Vojnog disicplinskog tužioca, Viši vojni disciplinski sud je svojom presudom II DIS br. 10/18 od 06.09.2018. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu odluke o krivici okrivljenog, ovde tužioca, pravnoj kvalifikaciji izvršenih disciplinskih prestupa i troškovima postupka, a preinačena je odluka u delu o disciplinskoj kazni i o izrečenoj meri bezbednosti, tako što je okrivljeni, ovde tužilac, osuđen na disciplinsku kaznu gubitak čina, dok se mera javnog objavljivanja presude u magazinu „Odbrana“ neće izvršiti. Presuda Višeg vojnog disciplinskog suda u Beogradu je konačna i izvršna u vojnom disciplinskom postupku, a protiv nje je tužilac pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe Upravnom sudu Republike Srbije, o kojoj do okončanja postupka odluka nije doneta. Pred Višim sudom u Beogradu tužilac je podneo tužbu u predmetu P1 194/18 protiv težene Republike Srbije, radi utvrđenja da je presudama Vojnog disciplinskog tužioca u Nišu I DIS br. 13/17 od 17.01.2018. godine i Višeg vojnog disciplinskog suda II DIS br. 10/18 od 06.09.2018. godine, prema tužiocu izvršena diskriminacija zbog pripadnosti sindikalnoj organizaciji. U toj parnici, presudom P1 194/18 od 09.10.2018. godine, za koju nema dokaza da je pravnosnažna, odbijen je tužbeni zahtev tužioca. Tužiocu je prestala služba u Vojsci Srbije dana 31.12.2018. godine kada je i odjavljen sa osiguranja, a i dalje obavlja funkciju predsednika Vojnog sindikata Srbije.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredba člana 2, 16, 25. i 45. Zakona o zabrani diskriminacije i člana 18. i 20. Zakona o radu, zaključili da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da tužilac nije bilo kojim aktom ili propuštanjem disciplinskih sudova diskriminisan, ni na posredan, ni na neposredan način, da nije pravljena razlika, niti se nejednako postupalo prema tužiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva. Tužilac nije učinio verovatnim da je diskriminsan od strane navedenih disciplinskih sudova zbog svoje sindikalne aktivnosti i da je prema njemu u odnosu na druge sindikalne predstavnike u vojsci nejednako postupano donošenjem presuda u disciplinskom postupku, a pitanje zakonitosti odluka donetih u tom postupku može se oceniti samo u postupku za ocenu zakonitosti tih odluka, iz kojih razloga je odbijen tužbeni zahtev.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev da se zabrani tuženoj dalje vršenje diskriminacije tužioca po ličnom svojstvu – pripadnosti sindikalnoj organizaciji, i da se naloži tuženoj da obustavi dalje izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja prema tužiocu.

Prema odredbi člana 21. Ustava RS, pred Ustavom i zakonom su svi jednaki i svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu. Prema članu 16. stav 1. istog zakona, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu, a u smislu člana 25. tog zakona, zabranjena je diskriminacija zbog političkih ubeđenja lica ili grupe lica, odnosno pripadnosti ili nepripadnosti političkoj stranci odnosno sindikalnoj organizaciji.

Odredbom člana 18. Zakona o radu je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo, a prema članu 19. stav 1. istog zakona, neposredna diskriminacija, u smislu ovog zakona, jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji.

Odredbom člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, propisano je da lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. U smilu članova 41. stav 1. i 43. istog zakona tužbom se može se tražiti zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije i izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja, u kom slučaju se u tom postupku prethodno mora utvrđivati povreda načela zabrane diskriminacije, odnosno diskriminatorsko postupanje.

Prema navedenim zakonskim normama, za utvrđenje diskriminacije, odnosno diskriminatorskog postupanja, potrebno je da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, a pri tom pravljenje razlike mora biti neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situaciji, diskriminacije nema, pa samim tim nema ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem, niti osnova da se zabrani dalje vršenje radnje diskriminacije i izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno nižestepeni sudovi nalaze da tužilac nije učinio verovatnim da je zbog svog svojstva prema njemu u odnosu na druge sindikalne predstavnike nejednako postupano donošenjem presuda disciplinskih organa, da je time stavljen u nepovoljniji položaj i da je pravenje razlike neopravdano.

Naime, u situaciji kada je tužilac nezadovoljan postupanjem tužene (zbog pokretanja i vođenja disciplinskog postupka protiv tužioca), a da pri tom nije dokazao da je takvo postupanje tužene u postupku odlučivanja i donošenja odluka disciplinskih sudova u vezi sa ličnim svojstvima tužioca, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona. To što su organi tužene odlučivali o odgovornosti tužioca, ne može se smatrati aktom diskrimincije, pošto se radi o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja, a pravilnost i zakonitost tih odluka (raspoloživim pravnim sredtvima) može preispitivati samo nadležni sud u zakonom predviđenom postupku, u konketnom slučaju u upravnom sporu.

Imajući u vidu izloženo, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tužena neopravdano stavila tužioca u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema njemu. Kako ponašanje organa tužene prema tužiocu ne predstavlja diskriminatorsko ponašanje u smislu navedenog zakona, to nije povređeno načelo jednakih prava i obaveza i nije izvršena diskriminacija tužioca po ličnom svojstvu, zbog čega neosnovano zahteva zabranu daljeg vršenja radnje diskriminacije i izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković