Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme u Organizacionoj jedinici u ... . U periodu od 01.04.2017. do 30.09.2017. godine na radnom mestu otpravnika vozova. Redovno je dolazio na posao i obavljao radne zadatke. U toku 2017. godine koristio je godišnji odmor. Tuženi je privredno društvo koje je nastalo na osnovu odluke Vlade Srbije od 02.07.2015. godine kao sticalac dela imovine privrednog društva „Železnice Srbije“ AD Beograd, pa je nakon statusnih promena tuženog tužilac na osnovu ponude o preuzimanju ugovora sa tuženim zaključio aneks ugovora o radu kojim je tuženi kao poslodavac sledbenik od AD „Železnice Srbije“ preuzeo kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Tužiocu je na osnovu tačke 2. aneksa broj 4 ugovora o radu utvrđeno pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarada po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca što podrazumeva bonuse, nagrade i slično, kao i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za železnice Srbije, a pod zaradom se smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se isplaćuju iz zarade kao i sva primanja iz radnog odnosa osim primanje iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4. i 5, člana 118. tač. 1. do 4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. Zakona o radu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a da obračun zarade koji u sebi sadrži vrednost za ishranu u toku rada kao i regres u toku celog spornog perioda, tuženi nije dostavio tužiocu. Taj sud je prihvatio nalaz i mišljenje sudskog veštaka koji je nalaz i mišljenje dao na osnovu raspoložive dokumentacije. Nalaz je urađen prema Kolektivnom ugovoru objavljenom u „Službenom glasniku“ 37/95 i 7/00.

Po oceni drugostepenog suda, raniji važeći Kolektivni ugovor se na konkretnu situaciju ne može primeniti zbog zabrane retroaktivnog dejstva. Pored toga, zaključio je da je tuženi u skladu sa opštim aktom kod poslodavca tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade obračunao i isplaćivao naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a propust da u obračunu zarade iskaže podatke po ovim osnovima ne vodi zaključku da ti iznosi nisu isplaćeni. Zbog toga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Posebni kolektivni ugovor nije utvrdio odnos zarada i ostalih primanja koje ulaze u zaradu, niti je to učinjeno ugovorom o radu iako im to pravo zakon priznaje. Posledice nejasnog opšteg akta ne sme da trpi zaposleni. Ako jača ugovorna strana (poslodavac) pripremi tekst ugovora (kao u ovom slučaju), nejasne ili nedovoljno određene odredbe tumače se u korist druge strane (član 100. ZOO). Kada opšti akt, ugovor o radu, a ni obračunska lista ne konkretizuju i ne vrše razdvajanje (tuženi ni veštaku o tome nije dostavio precizne podatke), ovo pravo tužiocu treba priznati (Zakon o radu ga priznaje u članu 118). Iz svih istaknutih razloga, imajući u vidu i da tuženi, na koga pada teret dokazivanja, nije do zaključenja glavne rasprave izvršio preciziranje i razdvajanje regresa i toplog obroka u strukturi zarade, ovi zahtevi tužioca su usvojeni.

Visina regresa i toplog obroka može biti utvrđena veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata po osnovu zakonske ili sudske analogije, kao i na osnovu slobodne ocene bez veštačenja, ako se novčana obaveza ne može utvrditi odnosno može se utvrditi sa nesrazmernim teškoćama (član 232. ZPP).

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu čl. 153, 163. i 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je obavezao tuženog da tužiocu naknadi trošak sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, čija je visina odmerena u skladu sa Advokatskom tarifom, dok trošak takse nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP. Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe tuženog je potvrđena prvostepena presuda koja u sebi sadrži i rešenje o troškovima prvostepenog postupka koji su tužiocu dosuđeni.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić