.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2579/2023
11.06.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Mirko Šoć, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Kikinda, koga zastupa Milica Kulidžan, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužinje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 711/23 od 29.03.2023. godine, u sednici održanoj 11.06.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 711/23 od 29.03.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kikindi P1 199/22 od 19.01.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je u celosti tužbeni zahtev tužilje. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete za neisplaćene zarade za period od 21.01.2018. godine do 21.08.2019. godine isplati iznos od 727.348,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačno opedeljenog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke, kao i da za isti period tužilji na iznose neisplaćenih zarada uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 151.595,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.
Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 711/23 od 29.03.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Kikindi P1 199/22 od 19.01.2023. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog neisplaćene zarde za period od 21.01.2018. godine do 21.08.2019. godine isplati iznos od 727.348,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačno opedeljenog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke, kao i da za isti period tužilji na iznose neisplaćenih zarada uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 151.595,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 69.000,00 dinara i troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje neosnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog od 2009. godine. Do 2017. godine radila je u pisarnici na radnom mestu ..., da bi u toku te godine bila premeštena u ... službu - Odsek ... u Sekretarijatu za ... poslove, koje je te godine i ugašena. Rešenjem Gradske uprave Grada Kikinda od 17.11.2017. godine tužilja je ostala neraspoređena počev od 17.11.2017. godine iz razloga ukidanja uže organizacione jedinice usled donošenja novog Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 11.10.2017. godine i nepostojanja radnog mesta na koje može biti raspoređena u skladu sa stručnom spremom. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu koja je odbijena rešenjem Žalbene komisije Grada Kikinda od 08.12.2017. godine. Tužilja je protiv navedenog rešenja podnela tužbu Upravnom sudu, koji je presudom od 22.11.2019. godine, poništio rešenje Žalbene komisije od 08.12.2017. godine. U ponovnom postupku Žalbena komisija je 13.01.2020. godine donela novo rešenje kojim je ponovo odbijena kao neosnovana žalba tužilje izjavljena protiv rešenja o neraspoređivanju, koje je potvrđeno. Protiv ovog rešenja tužilja je 07.02.2020. godine podnela tužbu Upravnom sudu. Ovaj postupak je u toku. Rešenjem tuženog od 19.01.2018. godine, koje je ispravljeno rešenjem od 08.02.2018. godine, utvrđeno je da tužilji, koja je na osnovu rešenja od 17.11.2017. godine ostala neraspoređena, zbog prestanka potrebe za radom službenika iz razloga izmene Pravilnika, prestaje radni odnos po sili zakona otkazom sa 22.01.2018. godine, protekom roka od dva meseca od konačnosti rešenja kojim je utvrđeno da je službenik neraspoređen. Protiv ovog rešenja tužilja je podnela tužbu Upravnom sudu koji je presudom od 22.05.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem od 23.07.2020. godine, tužbu tužilje uvažio i poništio rešenje tuženog od 19.01.2018. godnie. Presuda je postala pravnosnažna 22.05.2020. godine i izvršna 22.06.2020. godnie. Tužilja se zaposlila kod drugog poslodavca 22.08.2019. godine. Za utuženi period od 22.01.2018. godine do 21.08.2019. godine neisplaćene neto zarade tužilje iznose ukupno 727.348,17 dinara.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 164. i 191. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu naknade štete nastale u utuženom periodu u visini utvrđenoj vešačenjem. Po stanovištu tog suda, u situaciji kada postoji pravnosnažna i izvršna presuda Upravnog suda od 22.05.2020. godine kojom je poništeno rešenje tuženog od 19.01.2018. godine kojim je tužilji prestao radni odnos kod tuženog po sili zakona, tužilji pripada pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja nema pravo na naknadu štete u visini neisplaćene zarade za traženi period. Ovo iz razloga što je tužilji kao neraspoređenom državnom službeniku radni odnos prestao po sili zakona, u smislu člana 131. Zakona o državnim službenicima.
Zauzeto pravno stanovište drugostepenog suda je po nalaženju Vrhovnog suda pravilno.
Pravo na naknadu štete iz člana 191. stav 1. Zakona o radu pripada zaposlenom kome je, po odluci suda, radni odnos prestao bez pravnog osnova. Odredbom člana 131. stav 1. tačka 3. Zakona o državnim službenicima, propisano je da državnom službeniku po sili zakona prestaje radni odnos ako je neraspoređen a ne bude premešten na drugo radno mesto narednog dana od proteka dva meseca od kad je postao neraspoređen.
U konkretnom slučaju, tužilji radni odnos za sada nije prestao bez pravnog osnova. Rešenjem od 17.11.2017. godine, konačnim u upravnom postupku, utvrđeno je da je tužilja neraspoređena a protiv ovog rešenja tužilja je pokrenula upravni spor koji je u toku. Stoga je po nalaženju ovog suda radno-pravni status tužilje kao neraspoređenog državnog službenika još uvek ostao nerešen, a rešenje o prestanku radnog odnosa je samo deklarativne prirode, budući da se donosi protekom perioda od dva meseca od dana kad je tužilja postala neraspoređena, po sili zakona. Pravilan je stoga zaključak drugostepenog suda da je preuranjen zahtev tužilje za isplatu naknade štete u visini neostvarene zarade iz razloga što za sada tužilji nije prestao radni odnos bez pravnog osnova.
Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.
Na osnovu člana 414. stav 1.Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Gordana Komnenić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
