U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Radačić, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća „BB“ ..., čiji je punomoćnik Dušica Grba, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 broj 2397/18 od 14.03.2019. godine, na sednici održanoj dana 04.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 broj 2397/18 od 14.03.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Knjaževcu P1 br.7/17 od 16.05.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj ... od 02.03.2015. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj .../... od 15.11.2016. godine, sa pripadajućim aneksima bliže navedenim stavom prvim izreke prvostepene odluke i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad na istim ili sličnim poslovima koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 177.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 broj 2397/18 od 14.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, dok je preinačena odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredbi parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede odredbi parničnog postupka na koje se revizijom tuženog ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac je bila u radnom odnosu kod tuženog počev od 2006. godine. Na osnovu aneksa broj ... ugovora o radu od 18.09.2013. godine, počev od 19.09.2013. godine privremeno je upućena na rad kod poslodavca „VV“ D.O.O. ... . Rešenjem ovog privrednog društva prestao je radni odnos kod ovog preduzeća sa danom 29.01.2015. godine, zbog isteka ugovora o radu na određeno vreme. Na osnovu aneksa broj ... ugovora o radu od 29.01.2015. godine tužilac je počev od 30.01.2015. godine vraćena na rad kod tuženog. U periodu od 26.01.2015. godine do 10.03.2015. godine bila je na bolovanju, kada je trebalo da se javi lekarskoj komisiji. Osporenim rešenjem tuženog broj ... od 02.03.2015. godine otkazan je ugovor o radu, s pozivom na odredbu člana 179. stav 3. tačke 2, 5. i 8. Zakona o radu, a zbog nedostavljanja dokaza o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. Zakona o radu, zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. KZ i krivičnog dela ucena u pokušaju iz člana 215. stav 3. u vezi stava 1. KZ i nepoštovanja discipline propisane aktom poslodavca, nakon čega je odjavljena sa osiguranja 02.03.2015. godine. Na poslato pisano upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, tužilac se nije izjasnila, već je odbila prijem pošiljke, iz kog razloga je upozorenje objavljeno na oglasnoj tabli, o čemu je sačinjena službena beleška.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, iz razloga što je u trenutku nastupanja privremene sprečenosti za rad, tužilac bila u radnom odnosu kod poslodavca „VV“ D.O.O. ..., pri čemu je o činjenici da je privremeno sprečena za rad obavestila ovog poslodavca i to tako što je svedoku koji je bio saslušan u ovom postupku, a koji je radio na radnom mestu administrativnog radnika, predala doznake o svom zdravstvenom stanju. Pri tom, prvostepeni sud je imao u vidu da je tuženi u isplatnoj listi za februar 2015. godine iskazao i dane bolovanja, a što sve ukazuje na to da je između tuženog i poslodavca kod koga je tužilac bila privremeno upućena na rad postojala saradnja i da je tuženi imao saznanje da se tužilac nalazila na bolovanju. U pogledu ostalih otkaznih razloga koji su tužiocu stavljeni na teret, prvostepeni sud je zaključio da isti nisu mogli biti primenjeni iz razloga što je odlukom Ustavnog suda koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“ broj 13/17 od 24.02.2017. godine odredba člana 179. stav 3. tačka 5. Zakona o radu prestala da važi. Takođe, što se tiče otkaznog razloga koji se odnosio na kršenje radne discipline, prvostepeni sud je bio stava da tužena, na kojoj je bio teret dokazivanja, nije dokazala postojanje otkaznih razloga iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu.

Prihvatajući u svemu obrazloženje prvostepenog suda, Apelacioni sud u Nišu je svojom odlukom Gž1 broj 2397/18 od 14.03.2019. godine, potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o glavnoj stvari, s tim što je dodao da tužiocu rešenje o otkazu radnog odnosa nije moglo biti doneto s pozivom na odredbu člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, s obzirom na to da je u pogledu ovog otkaznog razloga nastupila prekluzija. Naime, iz osporenog rešenja proističe da je tužiocu ovaj otkazni razlog stavljen na teret zbog pretnji koje je dana 11.02.2014. godine uputila advokatu tuženog, a zbog kojih je advokat podneo i krivičnu prijavu. Međutim, odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu propisano je da otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1. i stav 2. i 3. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Kako je u konkretnom slučaju, tuženi za činjenice koje su osnov za davanje otkaza saznao 25.02.2014. godine, a kako je osporeno rešenje doneto 02.03.2015. godine, to su u vreme donošenja spornog rešenja istekli rokovi iz člana 184. stav 1. Zakona o radu, zbog čega je tuženi izgubio pravnu mogućnost da tužiocu otkaže ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stekli su se svi uslovi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

Činjenica da je revizijom napadnutom odlukom, tuženi obavezan da tužioca vrati na rad kod poslodavca na istim ili sličnim poslovima koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, ne znači i to da je učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka na koju se u reviziji ukazuje. Naime, ovakvom odlukom ne utiče se na sistematizaciju radnih mesta poslodavca, a kako se to neosnovano revizijom navodi, jer je u pitanju formulacija uopštenog karaktera kojom se ni na koji način ne precizira radno mesto na koje bi tužilac trebalo da bude vraćena, upravo iz razloga što je odluka o sistematizaciji radnih mesta diskreciono pravo poslodavca. Obaveza poslodavca da prilikom vraćanja tužioca na rad vodi računa o njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima je načelnog karaktera i važi, po prirodi stvari, nezavisno od toga da li je izričito konstatovana sudskom odlukom.

Nadalje, u pogledu revizijskog navoda tuženog kojim se osporava da je tužilac obavestila poslodavca kod kog se nalazila u radnom odnosu u činjenici da je privremeno sprečena na rad, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da se ovim navodima, zapravo, osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a što ne može predstavljati revizijski razlog, shodno odredbi člana 407. ZPP. No, i pored toga, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da su nižestepeni sudovi ovu činjenicu utvrdili, kako na osnovu iskaza svedoka, tako i na osnovu isplatne liste u kojoj je konstatovana činjenica stanja privremene sprečenosti za rad kod tužioca.

Revizijski navod tuženog da je odredba člana 179. stav 3. tačka 5. Zakona o radu prestala da važi tek počev od 24.02.2017. godine, kada je odluka Ustavnog suda I Uz br.424/14 objavljena u „Službenom glasniku RS“, odnosno nakon donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, nije sporan ni za ovaj sud. Međutim, odredbom člana 60. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ broj 109/07... 40/15), stavom 1, propisano je da zakon i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu se primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni. Dakle, smisao citirane odredbe jeste taj da se zakonsko rešenje koje je usklađeno sa Ustavom, primeni na sve pravne odnose koji nisu pravnosnažno rešeni. U pogledu otkaza ugovora o radu, pravnosnažno rešavanje ovog pravnog odnosa nastupa pravnosnažnošću sudske odluke kojom se odlučuje o zakonitosti (tj.o poništaju) rešenja o otkazu ugovora o radu. U tom smislu, kako pravni odnos koji je nastao između tužioca i tuženog po osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu nije pravnosnažno rešen, to se i na ovaj pravni odnos moralo primeniti rešenje koje je usklađeno sa Ustavom. Drugim rečima, bez obzira na to što je u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, sporna odredba Zakona o radu bila na snazi, te bez obzira na redovna pravila o dejstvu odluke Ustavnog suda, ovakav postupak tuženog ne može uživati pravnu zaštitu, zato što pravni odnos nije pravnosnažno rešen, pa sve dok to ne bude slučaj, preispitivanje tog odnosa mora se vršiti uz uvažavanje zakonskih rešenja usklađenih sa Ustavom. Iz ovog razloga, sve revizijske navode tuženog kojima se na drugačiji način interpretiraju zaključci nižestepenih odluka u pogledu pravilnosti rešenja o otkazu ugovora o radu po ovom osnovu, Vrhovni kasacioni sud smatra neosnovanim.

U pogledu blagovremenosti postupanja tuženog, kada je u pitanju otkazni razlog koji se odnosi na kršenje radne discipline, Vrhovni kasacioni sud je dužan ukazati na sledeće. Odredbom člana 184. Zakona o radu propisano je da otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1. i stav 2. i 3. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje koje su osnov za davanje otkaza. Dakle, poslodavac je dužan da otkaže ugovor o radu u skladu sa rokovima iz ove odredbe, pri čemu su rokovi iz ove odredbe definisani kao rokovi prekluzivnog karaktera. Njihovim istekom gubi se zakonom ustanovljeno pravo i ne postoji mogućnost njihovog prekida, odnosno zastoja. To znači da na drugačije tumačenje blagovremenosti donošenja rešenja o otkazu iz ovih razloga od strane tuženog, ne može biti od uticaja činjenica kada je tužiocu poslato upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Upravo suprotno, sva procedura koja prethodi donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu, uključujući donošenje samog rešenja, mora biti sprovedena u okviru ovih rokova.

Kako se, dakle, revizijskim navodima ne dovodi u pitanje pravilnost drugostepene odluke, to je ista potvrđena primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka doneta je iz razloga što je revizija odbijena kao neosnovana.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić