Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. i 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) - ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede zbog kojih se revizija u smislu člana 407. stav 1. ZPP, može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima ..., na osnovu ugovora o radu od 26.9.2020. godine. Tužilji je prestao radni odnos na osnovu sporazuma koji je sa poslodavcem zaključila dana 30.09.2020. godine, na kome se nalaze potpis tužilje i faksimil pečata sa potpisom zastupnika poslodavca BB. Tužilja je sa evidencije obaveznog socijalnog osiguranja odjavljena počev od 02.10.2020. godine. Iz iskaza svedoka VV, zaposlene na radnom mestu ... Službe za ..., utvrđeno je da je od strane menadžera prodaje obaveštena da tužilja želi da raskine radni odnos, nakon čega je potpisan sporazum o prestanku radnog odnosa. Verodostojnost potpisa tužilje na predmetnom sporazumu utvrđen je nalazom i mišljenjem sudskog veštaka iz oblasti grafoskopije Radoslava Svičevića od 22.9.2022. godine. Ovlašćenjem direktora tuženog od 22.2.2011. godine, BB, zastupnik tuženog, je ovlašćen da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, odnosno da zaključuje i potpisuje Ugovore o radu i Anekse ugovora o radu, sporazume o prestanku radnog odnosa, da donosi upozorenja i rešenja o otkazu Ugovora o radu, rešenja o godišnjim odmorima, odsustvima sa posla i sve ostale akte u vezi sa radnim odnosima, samostalno i bez ograničenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da je sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen na osnovu slobodno izražene volje tužilje za njegovo zaključenje, da je sporazum potpisan od strane tužilje, kao i da je zastupnik tuženog BB imao ovlašćenje za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa u smislu člana 192. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Jedan od razloga za prestanak radnog odnosa po članu 175. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14) je sporazum između zaposlenog i poslodavca, koji saglasno članu 177. tog zakona mora izražavati saglasnost volja ugovornih strana.

Odredbom člana 177. Zakona o radu, u stavu 1. propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Stavom 2. navedenog člana propisano je da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Prema citiranoj odredbi zakona osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplata neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, pravo u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora i dr). Da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio radnopravno dejstvo on mora da bude rezultat slobodno izražene volje, da bude zaključen u pisanoj formi, budući da takav sporazum ima snagu konačnog pojedinačnog akta i predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su zaključile predmetni sporazum o prestanku radnog odnosa dana 30.09.2020. godine, tužilja je isti svojeručno potpisala, a shodno članu 177. stav 2. Zakona o radu obaveštena je o svim posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, što je konstatovano u samom sporazumu.

Neosnovani su navodi revizije da tužilja nije tuženom dostavila predlog za sporazumni raskid radnog odnosa, niti je postojala volja tužilje da joj prestane radni odnos, s obzirom da iz iskaza svedoka VV, ... Službe za ... kod tuženog, proizlazi da je prestanak radnog odnosa inicirala tužilja, da je potpisala sporazum o prestanku radnog odnosa u kome je naveden datum prestanka radnog odnosa, iz čega proizlazi da je svoju volju izrazila slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana u volji. Tužilja nije dokazala da je sporazum bio rezultat mana volje, niti da je isti blanko potpisala prilikom zaključenja ugovora o radu, suprotno navodima u reviziji.

Revizijom se neosnovano ukazuje da pobijani sporazum nije potpisan od strane ovlašćenog lica, jer sadrži faksimil potpisa BB, zastupnika tuženog, ovlašćenog od strane direktora tuženog za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, u smislu člana 192. Zakona o radu.

Imajući u vidu da je tužilji zakonito prestao radni odnos, neosnovan je njen zahtev za naknadu štete u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Kako se ni ostalim navodima revizije, koji predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda i navoda iznetih u prvostepenom postupku i koji su bili predmet pravilne ocene nižestepenih sudova, ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, to je Vrhovni sud na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili nužni za donošenje odluke o reviziji, pa je odluka u stavu drugom izreke doneta na osnovu odredbi člana 165. stav 1. i 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković