Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene matrijalnog prava, pozivajući se na član 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj činjničnoj i pravnoj situaciji, izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda, na koju je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), da se dozvoli posebna revizija, na osnovu čega je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP i našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog od 01.09.2015. godine na radnom mestu ... po ugovoru o radu, koji je zaključen nakon izvršenih statusnih promena kod AD ,,Železnice Srbije“ Beograd. Tim ugovorom, u članu 5., predviđeno je da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja u skladu sa Kolektivnim ugovorom JP“Železnice Srbije“ A.D. Veštačenjem je utvrđena visina traženih naknada, koje su utvrđene prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ A.D. iz 2008. godine, i to naknade troškova za ishranu u toku rada u visini 20% neto zarade po zaposlenom u RS do maja 2008. godine, a nadalje od ukupnog bruto proseka u Republici Srbiji do 31.12.2008. godine, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa za poslove statistike, a od 01.01.2009. godine, u visini 15% od navedenog proseka, kao i naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini 75% prosečne bruto zarade oi zaposlenom u Republici. Tužilac tužbom traži da mu tuženi isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2016. godine do 31.03.2018. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbene zahteve za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nalazeći da su tužiocu tražene naknade isplaćene, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa prema opštem aktu poslodavca, u situaciji kada ugovorom o radu i Kolektivnim ugovorom nije utvrđena visina naknade ovih troškova. Shodno navedenom, sudovi nisu prihvatili nalaz veštaka koji je dat na osnovu parametara iz Ošteg kolektivnog ugovora, nalazeći da u spornom periodu taj kolektivni ugovor nije bio u primeni.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu sa izmenama iz 2014. godine, predviđeno je da zaposleni imaju pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tač. 5. i 6), te da njihova visina mora biri izražena u novcu (član 118. stav 2. Zakona o radu). Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, broj 4/06), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora i predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, izmenjen je i član 61, tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar – juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Član 5. stav 6. Aneksa propisuje da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD iz 2015 godine, u članu 57. je utvrđeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas, da vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđena pre stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava iznosi od 73,84 dinara, i da se u skladu sa članom 5. stav 1. navedenog zakona umanjuje za 10% i iznosi 66,46 dinara neto. Dakle, na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa u internom aktu tuženog, ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer navedeni iznosi nisu izraženi u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima kod tuženog dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina treženih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom nominalnom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, što ne isključuje pravo zaposlenih, odnosno tužioca na isplatu navedenih naknada. Stoga se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da su tužiocu, traženi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznose naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno izrazio u platnim listama tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu izloženog, moglo bi se zaključiti da je tuženi poslodavac u pogledu isplate traženih troškova, zakonske odredbe primenjivao na štetu zaposlenih. S obzirom na to da ni Aneks Kolektivnog ugovora iz 2006. godine ni Kolektivni ugovor iz 2015. godine ne sadrže konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilac može da traži naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora i na taj način, po analogiji, treba tumačiti član 118. stav 2. Zakona o radu, u pogledu visine iznosa troškova.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenili pravilnost obračuna i visine traženih naknada za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude u pobijanom delu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić