S obzirom na to da je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...10/23), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene i u utuženom periodu je bio raspoređen na radno mesto obezbeđenja lica lišenih slobode u zatvorskom odeljenju. Rad je bio organizovan na taj način da dvojica radnika obezbeđuju rad u dve smene, odnosno 12 sati u dnevnoj smeni i 12 sati u noćnoj smeni. Tužilac je imao pravo na odmor u toku rada u trajanju od 60 minuta, u skladu sa odlukom tuženog da zaposleni u službi za obezbeđenje koriste pauzu u toku dnevnog rada u trajanju od 60 minuta, u intervalu od 14 do 15 časova. Tužilac je bio upoznat sa tom naredbom, ali nije koristio pauzu za rad, ni u dnevnoj, ni u noćnoj smeni, već je obavljao poslove svog radnog mesta bez korišćenja pauze, jer tužena nije organizovala rad na način da tužilac može da koristi odmor u toku rada. Visina potraživanja utvrđena je veštačenjem kao uvećana zarada po osnovu prekovremenog rada i noćnog rada, što čini 26 % od osnovne zarade po Posebnom kolektivnom ugovoru za državne organa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena nezakonito uskratila tužiocu pravo na dnevni odmor u toku rada u trajanju od jednog sata u svakoj smeni i da je dužna da mu plati još jedan dodatni sat koji je radio, a koji je bio predviđen za dnevni odmor, pa je usvojio tužbeni zahtev kao osnovan, u visini uvećanja plate od 26% osnovne zarade za noćni rad i 26% zarade za prekovremeni rad, shodno Posebnom kolektivnom ugovoru za državne organe.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, primenom odredbe člana 64. stav 5. Zakona o radu, s obzirom da je tužiocu isplaćena puna zarada za rad u smenama koje radno vreme obuhvata i vreme korišćenja pauze u toku rada.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je nepravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 14. stav 1. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ br. 79/05 ... 95/18), propisano je da državni službenik ima pravo na odmore i odsustva prema opštim propisima o radu i Posebnom kolektivnom ugovoru.

Odredbom člana 34. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“ br. 25/15), zaposleni ima pravo na dodatak na osnovnu platu za rad od 22,00 sata do 06,00 sati narednog dana (rad noću). Za rad noću, zaposlenom pripada osnovna plata uvećana za 26% za svaki sat rada noću. Odredbom člana 11. istog Kolektivnog ugovora, propisano je da zaposleni koji radi duže od punog radnog vremena, ali ne duže od dvanaest časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada od 60 minuta. Stavom 2. istog člana, propisano je da za vreme korišćenja odmora u toku rada zaposleni ima pravo da napušta radno mesto i prostorije državnog organa osim ako posebnim propisima nije drukčije određeno.

Prema odredbi člana 64. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...95/18) propisano je da zaposleni koji radi najmanje šest časova dnevno, ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta, a prema stavu 2. istog člana, zaposleni koji radi duže od četiri, a kraće od šest časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje pet minuta. Stavom 3. istog člana, propisano je da zaposleni koji radi duže od deset časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta, dok je odredbom člana 4. istog zakona, propisano da se odmor u toku dnevnog rada ne može koristiti i na početku i na kraju radnog vremena. Prema stavu 5. istog člana, vreme odmora iz stava 1. – 3. ovog člana uračunava se u radno vreme.

Imajući u vidu navedene norme, obaveza poslodavca je da zaposlenom omogući odmor u toku rada, u vremenu u zavisnosti od trajanja dužine smene, odnosno časova koliko radi. Obaveza poslodavca je da organizuje odmor i da se odmor uračunava u radno vreme, a da zaposleni pri tom ne trpi posledice prirode posla koji obavlja na štetu svojih zakonom predviđenih prava. U konkretnom slučaju, tužilac je u spornom periodu radio čak i u vremenu kada je trebalo da koristi odmor u toku rada, pa je pravilno prvostepeni sud zaključio da ima pravo i na zaradu za tako obavljeni rad, jer mu se to vreme uračunava u vreme rada, ali isto tako i pravo na naknadu štete zbog neostvarene naknade za odmor u toku rada. Pravilno je prvostepenom odlukom obavezana tužena da tužiocu isplati naknadu štete iz razloga što je tužena postupala suprotno dužnosti zabrane prouzrokovanja štete tužiocu postupajući protivno zakonskoj odredbi da mu omogući odmor u toku rada, a sve zbog prirode posla koji tužilac obavlja.

Sa izloženog, a primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to mu primenom člana 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, pripadaju i troškovi revizijskog postupka od 97.500,00 dinara i to za sastav revizije 27.000,00 dinara i sudske takse na reviziju od 28.200,00 dinara i odluku po reviziji 42.300,00 dinara, primenom važeće AT i TT.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković