Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku –ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), propisano je da revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevima tužilaca za isplatu na ime manje isplaćene zarade (naknade za stalonost). O pravu tužilaca, drugostepeni sud je odlučio uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda (Rev2 1311/2020 od 19.06.2020. godine), u kojima je odlučeno o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega u ovom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tuženi tvrdnju da je drugostepeni sud doneo više odluka kojima je u istovetno činjenično-pravnim sporovima različito odlučivao, nije potkrepio odgovarajućim dokazima koji bi ukazivali na potrebu da se u postupku po posebnoj reviziji ujednači sudska praksa. Navode revizije tuženog o potrebi novog tumačenja prava koje se odnose na član 59. Pravilnika o radu tuženog od 25.08.2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi navedene odredbe tumačili na prihvatljiv način kada su zaključili da je tuženi imao pravo da isplaćuje ili da ne isplaćuje posebno primanje (naknadu za stalnost) zaposlenima, ali ukoliko je vršio isplatu – onda je bio dužan da to čini u skladu sa članom 59. Pravilnika, i nije mogao da umanjuje propisani iznos od 5.000,00 dinara, zbog odsustva sa rada niti da isplaćeni iznos umanjuje srazmerno časovima rada tužilaca, jer takvi kriterijumi nisu propisani članom 59. Pravilnika tuženog.

Imajući u vidu napred navedeno, to u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, sa kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ceni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate na ime naknade za stalnost podneta je 30.04.2019. godine, a vrednost predmeta spora za svakog tužioca pojedinačno, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sa kojih razloga revizija tuženog nije dozvoljena.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 153. ZPP, imajući u vidu da tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić