U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA, iz sela ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Jović, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Veterinarska ambulanta Bosilegrad“, čiji je punomoćnik Dragan Davitkov, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu i utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 633/24 od 10.04.2025. godine, u sednici održanoj 15.04.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 633/24 od 10.04.2025. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 633/24 od 10.04.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Surdulici, Sudska jedinica u Bosilegradu P1 7/23 od 13.12.2023. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je radni odnos zasnovan na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme po sili zakona dana 09.07.2021. godine na radnom mestu ..., i da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca br. ... od 19.12.2022. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad na poslove radnog mesta koje je obavljao pre prestanka radnog odnosa ili da ga rasporedi i poveri mu vršenje poslova radnog mesta koje odgovara stepenu i vrsti stučne spreme tužioca, i obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 100.125,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu članova 441. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident se samo paušalno poziva na bitnu povredu postupku iz člana 374. stav 1. ZPP bez konkretizacije koja je to povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pa su ti navodi bez uticaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 01.07.2019. godine do 31.12.2022. godine, bio radno angažovan kod tuženog po osnovu četiri ugovora o radu koji su sukcesivno zaključivani na određeno vreme i obavljao je „poslove ...“. Nakon isteka svakog od navedenih ugovora tužiocu je radni odnos prestao saglasno rešenju tuženog zbog isteka roka na koji je svaki ugovor zaključen. Rešenjem tuženog br. 322 od 19.12.2022. godine, konstatovano je da tužiocu prestaje radni odnos kod tuženog dana 31.12.2022. godine, istekom roka za koji je zasnovan, kada i prestaje da važi ugovor o radu od 23.12.2021. godine. Tužilac je, nakon prestanka radnog odnosa prema rešenju od 19.12.2022. godine, čiji se poništaj traži, potpisao novi ugovor o radu dana 15.07.2023. godine, za rad na određeno vreme do 31.12.2023. godine. Tuženi je lokalnoj samoupravi dostavljao obrasce PRM-novo zapošljavanje i dodatno angažovanje od korisnika javnih sredstava radi prijema u radni odnos novih radnika zbog povećanog obima posla i dodela većeg terena, i isti su dostavljani nadležnoj Komisiji Vlade RS, ali nije dobijena saglasnost i odobrenje za novo zapošljavanje u spornom periodu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenjujući odredbe Zakona o budžetskom sistemu, Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, zaključili da u konkretnom slučaju nisu postojali uslovi da radni odnos tužioca na određeno vreme po sili zakona preraste u radni odnos na neodređeno vreme, budući da iz sadržine odredaba Zakona o budžetskom sistemu proizlazi da postoji zabrana zasnivanja radnog odnosa kod korisnika javnih sredstava u spornom periodu, među kojima je i tuženi, i koji je lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, shodno odredbi člana 105. citiranog zakona. Ocenjeno je da nije osnovan zahtev za poništaj rešenja od 19.12.2022. godine, imajući u vidu da je tužiocu, saglasno odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu, radni odnos prestao na zakonit način jer je istekao rok na koji je radni odnos zasnovan. Kako nisu ispunjeni uslovi za preobražaj tužiočevog radnog odnosa kod tuženog u radni odnos na neodređeno vreme i imajući u vidu da je tužilac 15.07.2023. godine, zaključio novi ugovor o radu sa tuženim na poslovima koje je ranije obavljao, to je odbijen tužbeni zahtev da se tužilac vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka nižestepenih sudova zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o radu, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1), poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2), ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Zakonom o budžetskom sistemu, čije su norme obavezujuće i za tuženu, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 54/09 ...31/19) i kasnijim izmenama i dopunama, članom 27e stav 34, propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Odredba člana 27e. stav 34. navedenog zakona, novelirana je više puta, tako da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 149/2020 od 11.12.2020. godine), koji je počeo sa primenom od 01.01.2021. godine, i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 92/23 od 27.10.2023. godine) produžena primena ovog člana do 31.12.2026. godine. Članom 3. ovog Zakona dodat je posle člana 27j, član 27k koji je počeo sa primenom od 01.01.2021. godine, a kojim je propisano da je u periodu od 01.01.2021. godine do 31.12.2026. godine, korisnicima javnih sredstava dozvoljeno da bez posebnih dozvola i saglasnosti u tekućoj kalendarskoj godini prime u radni odnos na neodređeno vreme i radni odnos na određeno vreme u svojstvu pripravnika do 70% ukupnog broja lica kojima je prestao radni odnos na neodređeno vreme po bilo kom osnovu po prethodnoj kalendarskoj godini, umanjen za broj novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika u toj kalendarskoj godini, dok o prijemu novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika iznad tog procenta odlučuje telo Vlade, na predlog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

U konkretnom slučaju tuženi je kao Javno preduzeće, korisnik javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuje Zakon o budžetskom sistemu, koji je lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu. Tužilac je kod tuženog radio po osnovu ugovora zaključenih u periodu od 01.07.2019. godine do 31.12.2022. godine, kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz zakonom propisanu obavezu davanja saglasnosti od strane nadležnog organa Vlade. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava. U konkretnoj činjeničnoj situaciji, nije postojala saglasnost nadležnog organa Ministarstva za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, već samo odobrenje Komisije Vlade R.S., na zaključenje ugovora na šest meseci, pa je pravilan zaključak da tužilac, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao postojanje činjenica koje predstavljaju uslove predviđene odredbama Zakona o budžetskom sistemu za zasnivanje radnog odnosa kod tuženog, niti je dokazao postojanje prethodno pribavljene saglasnosti Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, zatim postojanje konkursa raspisanog na osnovu te saglasnosti i postojanja sredstava za finansiranje zarada novozaposlenih lica. Odnosno, tužilac nije dokazao da je u skladu sa ograničenjem propisanim članom 27k stav 1. Zakona o budžetskom sistemu kod tuženog poslodavca u tom trenutku postojala mogućnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme bez posebnih dozvola i saglasnosti.

Kod napred utvrđenog, nisu od uticaja na drugačiju odluku, navodi revizije u kojima se ističe da je pogrešno primenjena zakonska odredba člana 27e. stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, jer je prestala da važi 31.12.2020. godine, a tužbom je traženo utvrđenje da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 09.07.2021. godine. Ovo i iz razloga što je na osnovu člana 37. stav 6. Zakona o radu, ukupno vreme potrebno za preobražaj radnog odnosa 24 meseca plus 5 radnih dana, koje se u konkretnom slučaju ima računati u periodu od 2019. do 2022. godine, u kome su zaključivani ugovori o radu na određeno vreme.

Sledom iznetog, tuženi je sa tužiocem mogao samo izuzetno, uz saglasnost tela Vlade, da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme. S obzirom na to da ta saglasnost nije postojala, nasuprot navodima revizije pravilan je zaključak da nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Po oceni revizijskog suda, zakonita je i odluka tuženog od 19.12.2022. godine. Naime, Ugovor o radu koji je zasnovan na određeno vreme prestao je po samom zakonu na osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu, a rešenje o prestanku radnog odnosa ima samo deklaratorni karakter, jer radni odnos na određeno vreme prestaje ex lege istekom vremena na koji je zasnovan, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos. Stim u vezi imajući u vidu da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, posledično je neosnovan i zahtev za vraćanje na rad u smislu člana 191. Zakona o radu, s obzirom na njegov akcesorni karakter.

Ostalim navodima revizije se pobija utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, što nije dozvoljeno u postupku po reviziji u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP, te ove navode Vrhovni sud ne uzima u razmatranje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković