Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1510/22 od 18.05.2022. godine, delimično je preinačena u odbijajućem delu prvostepena presuda i obavezana je tužena da tužilji na ime razlike naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada pored dosuđenih iznosa isplati iznos od još 9.720,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne novčane iznose od dospelosti do isplate. Delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 147.806,03 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. U preostalom delu odbijene su žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem i preostalom odbijajućem delu i delu odluke o naknadi troškova parničnog postupka. Obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je, ocenjujući dozvoljenost revizije u njenom preinačujućem delu u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), našao da je revizija tužene u tom delu dozvoljena, a primenom člana 408. ZPP našao da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je u radnom odnosu sa tuženom i živi i radi u Somboru. Udaljenost njene adrese stanovanja do mesta rada – sedište tužene je preko 2 kilometra, te tužilja na rad dolazi svojim automobilom, jer ne postoji autobuski prevoz u terminima u skladu sa njenim radnim vremenom.

Gradsko veće Grada Sombora je u decembru 2015. godine donelo zaključak o visini cene radničke mesečne karte u javnom prevozu prema cenovniku AD „Severtrans“ Sombor i u skladu sa ugovorom kojim je AD „Severtrans“ Sombor ovlašćeni prevoznik na teritoriji Grada Sombora. Takođe, gradonačelnik Grada Sombora je zaključio ugovor o poveravanju javnog linijskog prevoza putnika na teritoriji Grada Sombora. Odeljenje za obrazovanje je donelo uputstvo za obračun putnih troškova za zaposlene u predškolskoj ustanovi, osnovnim i srednjim školama, i to da se troškovi prevoza radnika imaju računati u visini cene radničke mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju prema stvarnom mestu boravka radnika i broju dana prisutnosti na radu. Relacije prevoza za dolazak i odlazak sa rada zaposlenih kod tuženog pokriva prevoznik AD „Severtrans“ Sombor koji u svom cenovniku pored utvrđene pojedinačne karte za jedan pravac ima iskazano nekoliko vrsta mesečnih pretplatnih karata za radnike. Mesečna karta, bez obzira kojoj vrsti pripada, omogućuje prevoz zaposlenom za svaki dan u mesecu, bez obzira da li su radni ili ne. Prva katergorija mesečne karte iskazana u cenovniku naslovljena je sa markica popusta, utvrđena je kao proizvod cene povratne pojedinačne prevozne karte za određenu relaciju i prosečnog broja radnih dana od 22 na nivou jednog meseca. Pored toga, ovakva vrsta mesečne karte već umanjena, jer je svedena na 22 dana u obračunu, a odnosi se na ceo mesec i ona predstavlja u osnovi obračunsku kategoriju na koju se primenjuju dodatna umanjenja od 20% ili 40% u zavisnosti kako se pravo na mesečnu kartu ostvaruje. Druga kategorija mesečne karte je mesečna karta koja je u cenovniku imenovana kao markica za radnike sa 20% popusta. Stoji napomena da se radi o radničkoj karti za uplatu preko računa. U konkretnom slučaju za ostvarivanje ovakvog popusta neophodno je da poslodavac i prevoznik zaključe ugovor, što omogućuje poslodavcu da ne mora da avansira iznos mesečne karte, već da može da dug plaća po ispostavljenom računu. Tužena nije prezentovala da je imala zaključen ovakav ugovor sa prevoziocem. Treća kategorija mesečne karte je mesena karta koja je u cenovniku iskazana kao markica za sve građane sa 40% popusta uz koji stoji napomena radnička za avansnu uplatu. Popust od 40% moguće je ostvariti samo u slučaju da se mesečna karta kupi na početku meseca uz obaveznu avansnu uplatu, bilo na blagajni ili uplatom na računu prevoznika. Tužena nije kupovala zaposlenima mesečne karte unapred. Cene karata prevoznika AD „Severtrans“ Sombor nisu se menjale tokom spornog perioda.

Tužena nije obezbedila sopstveni prevoz za dolazak i odlazak sa rada zaposlenima. Grad Sombor nije zaključio ugovor sa prevoznikom AD „Severtrans“ Sombor za prevoz zaposlenih u školama. Tužena je u spornom periodu obračun i isplatu naknade troškova za odlazak i povratak sa rada vršila na način da je mesečni iznos pretplatne karte markica za radnike sa 20% popusta delila sa brojem radnih dana u mesecu i tako dobijeni iznos množila sa brojem evidentiranih dana dolazaka zaposlenog na rad. Takođe, tužena je ovako obračunatu naknadu troškova prevoza isplaćivala sa kašnjenjem. Tužena je tužilji za sporni period od 01.10.2016. do 31.10.2019. godine isplatila naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u ukupnom iznosu od 71.344,00 dinara. Veštačenjem je utvrđena razlika između isplaćene i pripadajuće naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u tri varijante. U prvoj obračun je vršen spram broja dolazaka i pojedinačne prevozne karte na relaciji Sombor lokal i razlika naknade troškova prevoza prema navedenoj varijanti iznosi 17.836,00 dinara, prema kojoj je tužilja opredelila tužbeni zahtev. U drugoj, obračun je vršen prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez popusta, prema navedenoj varijanti razlika naknade troškova prevoza iznosi 17.276,00 dinara. U trećoj, obračun je vršen prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte sa 20% popusta i prema navedenoj varijanti razlika naknade troškova prevoza iznosi 7.556,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan i delimično usvojio tužbeni zahtev, smatrajući da tužilji pripada naknada troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Prvostepeni sud smatra da tužilji pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplante karte, kako predviđa ugovor o radu, a koji predstavlja konkretizaciju odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. U skladu sa tim sud je prihvatio metodologiju obračuna koju je veštak izneo u varijanti tri svog nalaza, pa je kao mesečnu kartu uzeo visinu zbira pojedinačnih karata za datu relaciju prema evidentiranim danima dolaska na rad sa 20% popusta za svaki konkretan mesec, što bi bilo do visine mesečne karte koja realno može da se kupi.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i dosudio razliku predmetne naknade troškova utvrđene prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Pri tome, bez uticaja je činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu ni mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ Sombor. Ovo stoga što za ostvarenje popusta na mesečnu pretplatnu kartu za radnike neophodno da poslodavac i prevoznik imaju zaključen ugovor o prevozu, a škola nema potpisan ugovor sa prevoznikom AD „Severtrans“ Sombor ili sa nekim drugim prevoznikom u vezi sa prevozom svojih zaposlenih, to je bez osnova pozivanja tužene na zaključak Gradskog veća Grada Sombora iz decembra 2015. godine, kojom je bliže uređena metodologija obračuna naknade sredstava u skladu sa navedenim ugovorom o poveravanju linijskog prevoza AD „Severtrans“ Sombor i koji je tužena primenjivala.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud, na osnovu odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i odredbe člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, našao da tužiocima pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada i to u visini utvrđenoj prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Pravilno drugostepeni sud nalazi da je bez uticaja činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ na šta tužena ukazuje u reviziji. Ovo je bez uticaja jer poslodavac sa prevoziocem nije zaključio ugovore koji bi omogućili kupovinu karata sa popustom. Zato je revizija tužene delimično odibjena i odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

U preostalom delu tužena je izjavila posebnu reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu u kojem je prvostepena presuda potvrđena, zbog pogrešene primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse, u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i zauzeto stanovište da im pripada pravo na isplatu ovih troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz te da nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenosti mesta zaposlenja, već jedino postojanje stvarih troškova za dolaza i odlazak sa rada koji se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu.

Kako su nižestepene presude donete u skladu sa usaglašenom sudskom praksom, ni prihvatanje odlučivanja o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj ne bi uticalo na drugačiji ishod spora. Navedno rastojanje od preko 2 kilometra ne može se nužno smatrati malim rastojanjem, jer su blizina odnosno daljina relativni pojmovi koji zavise od psihofizičkih sposobnosti svakog pojedinca ponaosob, a odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika nije predviđena obaveza da se prilikom obračuna stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada uzmu u obzir psihofizičke sposobnosti zaposlenog o čijem pravu se odlučuje.

Imajući u vidu navedeno, primenom člana 404. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti (član 403. stav 1. i 2.).

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinsko-pravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju tužba je podneta 04.11.2019. godine, a vrednost predmeta spora je 17.836,00 dinara, što je očigledno manje od 40.000 evra, pa kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužene nije dozvoljena i iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić