Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2059/24 od 15.05.2024. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1522/23 od 19.03.2024. godine i odbijeni su, kao neosnovani, zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje u skladu sa odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući ispunjenost uslova za odlučivanje o izjavljenoj reviziji, primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o izjavljenoj reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu reviziju, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je zasnovao radni odnos kod tužene na osnovu konkursa iz 2008. godine na radnom mestu policajca, na osnovu rešenja o prijemu u radni odnos na neodređeno vreme koje je formalno potpisao i koje mu je stavljeno na uvid 2009. godine, nakon obavljenih lekarskih pregleda i položenog pisanog testa, ali mu tom prilikom nije uručeno rešenje. Mesto rada tužioca je u Kosovskoj Mitrovici, gde je radio na obezbeđenju zgrada, škola, verskih objekata, važnih i vanrednih događaja, a koje poslove i dalje obavlja za potrebe tužene. U spornom periodu neposredni starešina tužiocu je bio BB, od koga je dobijao radne naloge dan unapred o konkretnim radnim zadacima za naredni dan i kome je podnosio usmeni izveštaj o radu iz bezbedonosnih razloga. Plata je tužiocu redovno isplaćivana do juna 2013. godine, od kada je isplata obustaljena, ali on i dalje faktički obavlja poslove iste vrste, ali smanjenog obima u odnosu na period pre jula 2013. godine, nije mu dostavljeno rešenje o prestanku radnog odnosa niti je upućeno obaveštenje da mu je radni odnos prestao, već on i dalje faktički radi, jer mu je od pretpostavljenih saopšteno da nastavi sa radom. Visina tužbenog zahteva utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 15.01.2024. godine, u skladu sa kojim je tužilac konačno opredelio tužbeni zahtev.

Nižestepeni sudovi su iz utvrđenog činjeničnog stanja zaključili da tužiocu nije prestao radni odnos na zakonom propisni način, s obzirom na to da tužena nije donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu, a što je bila u obavezi da učini u skladu sa odredbom člana 185. Zakona o radu, pa imajući u vidu da tužiocu nije isplaćena plata sa dodacima na platu u spornom periodu, a u kom periodu je bio radno angažovan kod tužene i obavljao faktički rad, nižestepeni sudovi su, primenom člana 154. i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženu da tužiocu naknadi štetu.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, pobijana odluka nije u saglasnosti sa sudskom praksom ovog suda zauzetom u identičnoj činjeničnoj pravnoj situaciji, niti su nižestepeni sudovi, radi pravilne primene materijalnog prava, potpuno utvrdili činjenično stanje.

Odredbom člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/2005...32/2013), propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predsednik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Stavom 2. je propisano da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Prilikom donošenja pobijane odluke nižestepeni sudovi nisu primenili citiranu odredbu, pa samim tim nisu ni ispitivali da li je tužba podneta u zakonom predviđenom roku. Ovo je od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava, imajući u vidu da iz izvedenih dokaza proizlazi da je tužilac već nakon juna meseca 2013. godine imao saznanje da je tužena obustavila isplatu naknade za obavljeni rad, te da je obustavljena i uplata doprinosa za zdravstveno osiguranje. Takođe, od značaja za pravilnu primenu člana 195. Zakona o radu je i činjenica da li je tužilac odjavljen iz evidencije Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Kosovska Mitrovica i kada, s obzirom da je relevantan momenat saznanja za povredu, nezavisno od toga što nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa. U tom slučaju, neophodno je u zavisnosti od momenta saznanja za povredu prava na koju se tužbom ukazuje, oceniti da li je protekao rok za podnošenje tužbe iz člana 195. Zakona o radu. Pored toga, bez obzira na činjenicu što tužilac nije tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tužene, u prvostepenom postupku nije izveden dokaz saslušanjem BB, za koga tužilac tvrdi da mu je bio neposredni rukovodilac, odnosno da je od njega dobijao radne naloge i podnosio mu izveštaje o radu.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi nisu primenjivali odredbu člana 195. Zakona o radu, zbog čega je činjenično stanje postalo nepotpuno utvrđeno, nižestepene odluke su morale biti ukinute, primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, pa će primenom odredbe člana 195. Zakona o radu oceniti da li je eventualno nastupila prekluzija tužiočevog prava koja je predmet pravne zaštite u ovom postupku. Kada utvrdi tu činjenicu, od koje zavisi i pravo tužioca na naknadu štete zbog izgubljene zarade, prvostepeni sud će doneti novu, pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković