Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primeme materijalnog prava, pozivajući se i na odredbu člana 404. ZPP.

S obzirom da je revizija dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao razloge za dozvoljenost posebne revizije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 52/11...55/14...87/18) i odlučio da revizija nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredbama parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih apsolutno bitnih povreda odredaba parničog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Drugostepeni sud je za svoje odlučivanje dao jasne razloge, pa ne stoji navod revidenta da pobijana presuda ne sadrži pravno prihvatljivu argumentaciju zašto aneks 5 ugovora o radu nije ništav u celosti. Nije osnovan navod tužilje da drugostepeni sud nije cenio pozivanje na diskriminaciju koja se odnosi na činjenicu da poslodavac za njenu platu ne obezbeđuje sredstva iz RFZO. Ovo iz razloga što je upravo u tom delu pravnosnažno utvrđena ništavost Aneksa 5 Ugovora o radu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ... u Sektoru za ... . Tuženi je 26.07.2013. godine ponudio tužilji izmenu tačke 14. Ugovora o radu od 04.06.2002. godine, a kao razlog za izmenu ugovorenih uslova rada naveo je Odluku Ustavnog suda I Uo-578/11 od 22.07.2013. godine kojom je utvrđena nesaglasnost sa Ustavom i zakonom Pravilnika tuženog o zaradama i drugim primanjima na osnovu prihoda ostvarenog pružanjem usluga na tržištu iz oblasti stomatološke zdravstvene zaštite broj 712 od 13.02.2009. godine. Spornim Aneksom 5. Ugovora o radu od 26.07.2013. godine, u članu 1, regulisano je kako se obračunava zarada tužilje. Članom 2. Aneksa 5. je određeno da se zarada isplaćuje iz sredstava ostvarenih na osnovu pružanja stomatološke zdravstvene zaštite koja nije obuhvaćena obaveznim zdravstvenim osiguranjem. Po članu 3. Aneksa 5, ostale odredbe ugovora o radu su ostale nepromenjene.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti celog Aneksa 5. Ugovora o radu. Po oceni ovoga suda isti je ništav saglasno članu 103. ZOO jer postupak zaključivanja Aneksa 5. nije bio zakonit. Ponuda za zaključenje Aneksa nije bila sačinjena u skladu sa članom 172. Zakona o radu. Pored toga, propisi koji regulišu plate zaposlenih u zdravstvenim službama su imperativnog karaktera te je tuženi bio dužan da ispoštuje minimum iznosa plate utvrđen tim propisima. Odredbe člana 1, 3. i 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata u javnim službama regulišu da zaposleni za svoj rad primaju platu, a ne zaradu. Okolnost što deo zaposlenih, pa i tužilja, obavljaju usluge koje nisu u okviru obavezne zdravstvene zaštite ne može menjati karakter naknade za rad.

Drugostepeni sud je potvrdio stav prvostepenog suda da se u pogledu plata zaposlenih u zdravstvenim ustanovama primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama sa Uredbom o koeficijentima, te da isplata plate ne može biti uslovljena obezbeđenjem sopstvenih sredstava zdravstvene ustanove. Stoga je potvrdio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na ništavost člana 2. Aneksa 5, dok je u pogledu ostalih odredbi Aneksa 5, posebno člana 1, zaključio da nisu ništave. Ovo iz razloga što je zakon propisao način obračuna plate zaposlenih, a osnovicu za obračun i koeficijente utvrđuje Vlada Republike Srbije. Koeficijenti su određeni Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata u javnim službama. Za radno mesto ... - ... određen je koeficijent 12,59 koji je naveden u članu 1. Aneksa 5. Ugovora o radu zaključenog sa tužiljom. Stoga ugovaranje da se plata obračunava množenjem navedenog koeficijenta sa cenom rada i da se uvećava za minuli rad 0,4% od osnovice nije u suprotnosti sa imperativnim normama. Okolnost da ponuda za zaključenje Aneksa 5 nije sadržala sve elemente iz člana 172. Zakona o radu, po oceni ovoga suda, mogla bi biti od značaja da je tražen poništaj Aneksa 5, što nije predmet zahteva.

Revizijom tužilje se ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo jer je po stavu revidenta Aneks 5. ništav jer ne sadrži novčani iznos ugovorene plate na dan zaključenja, što je obavezna sadržina ugovora o radu po odredbi člana 33. stav 1. tačka 10. Zakona o radu i člana 3. stav 2. tačka 10. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove u javnom sektoru. Revident smatra pogrešnim navod drugostepenog suda da je korišćenje termina „zarada“ umesto termina „plata“ u pobijanom Aneksu 5 samo pogrešno označavanje obzirom na suštinske razlike između plate i zarade. Ukazuje i da je drugostepeni sud u više odluka potvrdio stav prvostepenog suda o ništavosti Aneksa ugovora o radu sa istom sadržinom zaključenih između drugih zaposlenih i tužene.

Ocenjujući izložene revizijske navode, Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija nije osnovana. Pravilno je stanovište drugostepenog suda da je članom 1. Aneksa 5. utvrđeno pravo tužilje na platu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata u javnim službama. Zato je osnovano odbijen tužbeni zahtev tužilje za ništavost ove odredbe a samim tim i Aneksa 3. ugovora o radu u celosti. Za drugačije presuđenje nisu relevantne presude na koje se tužilja poziva jer su dati razlozi u ovom sporu zasnovani na argumentovanom stanovištu drugostepenog suda da je ništava samo odredba člana 2. Aneksa 5. ugovora o radu, što u smislu člana 105. ZOO ne vodi ništavosti Aneksa 5. ugovora o u celini.

Na osnovu izloženog i člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, s obzirom da troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice, shodno članu 154. stav 1. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić