.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2745/2025
17.06.2026. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zlata Ćirić Beljan, advokat iz ..., protiv tuženog „UniCredit Bank Srbija“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Mladen Avramović, advokat iz ..., radi utvrđenja i činidbe, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 839/21 od 15.01.2025. godine, u sednici održanoj 17.06.2026. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 839/21 od 15.01.2025. godine.
ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 547/17 od 25.09.2017. godine, ispravljenom rešenjem istog suda pod istim brojem od 30.11.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme dana 07.03.2014. godine kod tuženog, što je tuženi dužan da prizna i trpi. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad, na radno mesto saradnik za ..., dok je tužba tužioca u delu zahteva da sud obaveže tuženog da ga vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i da zaključi sa njim ugovor o radu na neodređeno vreme, odbačena kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 156.000,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 839/21 od 15.01.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu u prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme dana 07.03.2014. godine kod tuženog, dok je stavom drugim izreke preinačena prvostepena presuda u delu stava drugog (greškom navedeno stava prvog), tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na rad, na radno mesto saradnik za ... . Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog postupka u iznosu od 156.000,00 dinara, a obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 156.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 137.250,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremenu reviziju izjavio je tužilac pobijajući je zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Na reviziju tužioca, tužena je blagovremeno odgovorila.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), pa je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Revizijom se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije razlog za izjavljivanje revizije shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP.
Drugostepeni sud je nakon rasprave koju je održao utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene po više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme u periodu od 16.12.2011. godine do 25.12.2014. godine. Ugovorom o radu br. 193 od 26.09.2013. godine ugovoreno je da će tužilac kod tužene obavljati poslove saradnika za ... u Direkciji za komercijalne poslove, Sektor poslova za stanovništvo u periodu od 01.03.2013. do 25.09.2013. godine, a ugovorom o radu br.1465 od 26.09.2013. godine, koji je zaključen na određeno vreme počev od 26.09.2013. godine do 13.12.2013. godine, da će tužilac u tom periodu kod tužene obavljati iste poslove kao i po prethodno ugovoru. Parnične stranke su potom zaključile novi ugovor o radu br.201 od 10.12.2013. godine za rad na određeno vreme u periodu od 14.12.2013. godine do 13.03.2014. godine pod istim uslovima, a zatim i ugovor o radu br.301 od 03.03.2014. godine, u kome je navedeno da tužilac za iste poslove zasniva radni odnos 14.03.2014. godine koji mu automatski prestaje 13.05.2014. godine. Ugovorom o radu br.627 od 28.04.2014. godine zaključenim za period od 14.05.2014. godine do 13.07.2014. godine, tužilac je kod tužene radio na određeno vreme na poslovima saradnika za ..., a potom još po jednom ugovoru o radu na određeno vreme br.1091 od 17.07.2014. godine, na poslovima saradnika za ... u periodu od 14.07.2014. godine do 25.12.2014. godine.
Rešenjem tužene br.2122 od 22.12.2014. godine, konstatovano je da tužiocu prestaje radni odnos na određeno vreme na poslovima saradnika ... istekom roka na koji je zasnovan odnosno 25.12.2014. godine. Tužiocu je dana 26.12.2014. godine, uručena kopija ovog rešenja od strane šefa ekspoziture tako što je ovaj rešenje koje mu je poslato elektronskom poštom, odštampao i potom isto uručio tužiocu.
Polazeći od činjenice da je tužiocu radni odnos prestao dana 25.12.2014. godine na osnovu rešenja br.2122 od 22.12.2014. godine koje mu je uručeno 26.12.2014. godine a da nije tražio poništaj ovog rešenja u roku propisanom odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu, već samo preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme primenom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/25 sa izmenama i dopunama koje su važile do 29.07.2014. godine), to tužilac po oceni drugostepenog suda, nema pravni interes za vođenje ovog spora pošto mu je radni odnos prestao na osnovu pravnosnažnog rešenja čija zakonitost nije osporena pred sudom. Osim toga, tužilac je kod tužene radio godinu dana bez prekida u periodu od 01.03.2013. godine do 01.03.2014. godine, ali rok od pet radnih dana propisan odredbom člana 37. stav 4. Zakona o radu, počeo je da teče prvog radnog dana nakon toga, a to je 03.03.2014. godine (ponedeljak), i istekao je dana 07.03.2014. godine (petak), pa pošto na dan 07.03.2014. godine, koji tužilac opredeljuje kao dan kada je došlo do preobražaja, nije protekao navedeni rok od pet radnih dana, a s obzirom na vezanost parničnog suda granicama postavljenog tužbenog zahteva, tako postavljen tužbeni zahtev morao je biti odbijen. Zbog toga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca.
Po oceni Vrhovnog suda, navedeni zaključak drugostepenog suda prema kojem je tužilac morao pobijati zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa, zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava.
Prema odredbi člana 195. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), važećeg u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na određeno vreme tužiocu, bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Prema stavu 2. istog člana, rok za pokretanje spora jest 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Prema odredbi člana 185. stav 1. Zakona o radu, ugovor o radu otkazuje se rešenjem, u pisanom obliku, i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku, dok je stavom 2 istog člana propisano da se rešenje mora dostaviti zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresi prebivališta ili boravišta zaposlenog.
Rešenje o prestanku radnog odnosa uručeno je tužiocu dana 26.12.2014. godine. To je učinjeno u prostorijama poslodavca od strane šefa ekspoziture tako što je ovaj rešenje koje mu je poslato elektronskom poštom, odštampao i potom isto uručio tužiocu. S obzirom da je tuženom u prostorijama poslodavca uručeno rešenje u pisanoj formi sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, od strane lica koje je bilo ovlašćeno da tužiocu to rešenje uruči, nema značaj činjenica na kojoj je tužilac tokom postupka insistirao, kao i u samoj reviziji, da rešenje koje je primio nije originalno, već fotokopija.
Pošto mu je rešenje uručeno, tužilac je morao tražiti zaštitu svog prava iz radnog odnosa povodom donetog rešenja od 22.11.2014. godine na osnovu kojeg mu je radni odnos na određeno vreme prestao, i to u roku propisanom odredbom člana 195. stav 2. Zakona koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa tužiocu, što tužilac nije učinio. S obzirom da je tužiocu radni odnos prestao na osnovu pravnosnažnog rešenja, prema pravilnom zaključku drugostepenog suda, ne može osnovano tražiti utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme i vraćanje na rad. Podnošenjem tužbe sa zahtevom za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, tužilac dokazuje svoj pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme. Ovakvo pravno stanovište izraženo je u odlukama ovog suda i nije u suprotnosti sa pravnim shatanjem Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 25.12.2012. godine, kako to tužilac neosnovano ističe u svojoj reviziji.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
S obzirom da odgovor na reviziju nije obavezna parnična radnja prema odredbi člana 411. stav 2. ZPP, ni troškovi povodom nje nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, što je ovaj sud cenio primenom člana 154. stav 2. ZPP. Iz tih razloga je u stavu drugom izreke ove presude zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju, odbio kao neosnovan primenom člana 165. stav 1. ZPP.
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
