Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2902/23 od 12.02.2025. godine, stavom prvim izreke ukinuta je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 161/22 od 03.02.2023. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike pripadajuće i isplaćene neto zarade za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine isplati iznose bliže označene u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, kao i da u korist tužioca Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje uplati doprinose za zdravstveno osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje uplati doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti obračunate na dosuđene iznose razlike zarade za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine, dok je za višak tužbenog zahteva na ime razlike između pripadajuće i isplaćene neto zarade za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine, i da u korist tužioca Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje uplati doprinose za zdravstveno osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje uplati doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti obračunate na ove iznose razlike zarade za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba u preostalom delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da u korist tužioca na tražene iznose razlike zarade za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine Poreskoj upravi Republike Srbije uplati porez na zarade, kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 521.764,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti pa do isplate, a stavom petim izreke, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revident poziva ne predstavlja razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka, na osnovu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, diplomirani ..., bio je u radnom odnosu kod tuženog od 01.10.1991. godine, da bi 07.06.2006. godine zaključio novi ugovor o radu na osnovu kojeg je raspoređen na radno mesto „šefa ...“. Tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao 15.04.2015. godine donošenjem rešenja o proglašenju tehnološkog viška. Osnovni ugovor o radu od 06.07.2006. godine više puta je aneksiran, pa je tako aneksom 11 tužilac obavljao poslove „rukovodioca službe za ...“ Sektor za ..., Pogon ..., Blok ... počev od 27.12.2012. godine, aneksom br. 12 od 13.02.2013. godine sa primenom od 01.02.2013. godine i aneksom br. 13 od 09.07.2013. godine sa primenom od 25.07.2013. godine izmenjen je novčani iznos osnovne mesečne zarade za puno vreme i standardni učinak. Aneksom broj 14 od 09.07.2013. godine, koji se primenjuje od 25.07.2013. godine izmenjen je član 6. osnovnog ugovora o radu, kojim je određeno da se novčani iznos osnovne mesečne bruto 1 zarade za puno radno vreme i standarni učinak utvrđuje fiksnom mesečnom bruto zaradom od 116.413,57 dinara u koju je uračunato uvećanje od 5% po članu 44. stav 4. Kolektivnog ugovora tuženog i određeno da se iznos osnovne zarade može menjati na osnovu odluke poslodavca u zavisnosti od ostvarenih rezultata poslovanja. Potom je tužilac zaključio aneks br. 16, kojim je poništen pravnosnažnom izvršnom presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 57/14 od 17.05.2016. godine, aneks br. 17 koji je oglašen ništavim pravnosnažnom izvršnom presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 73/18 od 04.07.2018. godine i aneks br. 18 koji je poništen presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 12/19 od 15.07.2019. godine. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka finansijske struke prilikom obračuna razlike zarade kao osnovica uzet je novčani iznos bruto jedne zarade za puno radno vreme i standardni učinak od 116.513,57 dinara u koju je uračunato uvećanje od 5% saglasno članu 44. stav 4. i 5. Kolektivnog ugovora tuženog, koji je iznos je obračunat po aneksu 14, i za sporni period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine iznosi 1.022.566,02 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima. Tuženi je spornom periodu obračun dodataka za minuli rad vršio u visini od 0,5% za svaku punu godinu rada, pa je tužiocu manje isplaćen iznos od 81.399,71 dinar bruto. Razlika bruto naknade zarade u spornom periodu iznosi 495.240,01 dinar, obračun razlike bruto zarade sa minulim radom za sporni period iznosi 1.152.904,23 dinara, a obračun razlika neto zarade sa minulim radom za sporni period iznosi 888.185,87 dinara. Kada bi se za ceo sporni period obračunavalo uvećanje zarade od 26% po osnovu smenskog rada dobio bi se iznos od 149.828,77 dinara bruto, a razlika između obračunate i isplaćene naknade zarade, dodatka za minuli rad i dodatka za smenski rad, i naknade zarade iznosi ukupno 1.302.733,00 dinara bruto, odnosno 913.215,84 dinara neto. Tužilac je postavljenim tužbenim zahtevom tražio razliku zarade između pripadajuće isplaćene neto zarade za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine po aneksu br. 14 i aneksima br. 16, 17. i 18. ugovora o radu, ali sa uvećanom zaradom na osnovu smenskog rada za april, maj, jun, jul i avgust 2015. godine u visini od 26% i sa uvećanjem od 5% po osnovu rada u posebnim uslovima u biološkim štetnostima i hemijskim opasnostima, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose počev od 01.-u tekućem mesecu za prethodni mesec.

Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev polazeći od toga da je tužilac razliku zarade opredelio sa uvećanjem zarade na ime smenskog rada od 26% za deo utuženog perioda za april, maj, jun, jul i avgust 2025. godine i sa uvećanjem od 5% po osnovu rada u posebnim uslovima, sa obrazloženjem da tužiocu pripada razlika zarade i naknade zarade po poslednjem važećem aneksu i zarade i naknade zarade koju je tužilac primao u spornom periodu po aneksima koji su poništeni/ništavi, jer su otpali pravni osnovi po kojima je tužilac primao umanjen iznos zarade. Tužiocu ne pripada uvrćanje zarade od 26% po osnovu smenskog rada za deo aprila, maja, juna, jula i avgusta 2014. godine, kao i 5% uvećanja na osnovu rada pod povećanim rizikom, zbog rada u prisustvu biloških štetnosti i hemijskih opasnosti za ceo utuženi period, s obzirom da je aneksom br. 14 utvrđena zarada u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog od 09.05.2011. godine, po kome koeficijent uračunat u smenski rad. Tužiocu ne pripada pravo na uvećanje zarade od od 26% ni za period nakon donošenja Kolektivnog ugovora od 22.04.2014. godine do stupanja na snagu Zakona o izmenama Zakona o radu od 29.07.2014. godine koji ne predviđa smenski rad, već ostavlja poslodavcu da isti eventualno vrednuje. Tužiocu ne pripada na ime rada pod povećanim rizikom jer radna mesta na kojima je tužilac radio nisu vrednovana kao radna mesta sa povećanim rizikom. Prigovor zastarelosti potraživanja je u celosti ocenjen neosnovanim po članu 388. ZOO, jer je danom podnošenja tužbe prekinut je rok zastarelosti i od donošenja bliže označenih pravnosnažnih i izvršnih presuda počeo je ponovo da teče.

Drugostepeni sud je, po raspravi održanoj pred tim sudom, ukinuo prvostepenu presudu, delimično usvojio tužbeni zahtev za isplatu razlike između pripadajuće i isplaćene neto zarade za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine i obavezao tuženog da u korist tužioca uplati doprinose nadležnim fondovima na iznose razlike zarade za taj period, a višak tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženog odbio, odbacio tužbu u preostalom delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da u korist tužioca na tražene iznose razlike zarade za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine Poreskoj upravi Republike Srbije izvrši uplatu poreza na zarade kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužiocu pripada pravo na razliku zarade i naknade zarade prema aneksu br. 14, poslednjem važećem aneksu i zarade i naknade zarade koju je tužilac primao u spornom periodu po aneksima koji su poništeni/ništavi (aneks br. 16, 17. i 18), jer su pravnosnažnažnošću i izvršnošću presuda prvostepenog suda kojim su navedeni aneksi poništeni, odnosno oglašeni ništavim otpali osnovi po kojima je tužilac primao umanjen iznos zarade, i to prema nalazu i mišljenju veštaka bez uvećanja na ime smenskog rada od 26% i uvećanja od 5% po osnovu rada pod posebnim uslovima. Potraživanje tužioca u preostalom delu na ime naknade štete za uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada i po osnovu rada na radnom mestu sa povećanim rizikom, za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine, suprotno zaključku prvostepenog suda je zastarelo na osnovu člana 196. Zakona o radu, jer od dana dospelosti najkasnijeg potraživanja za april 2015. godine, dana 11.05.2015. godine do dana podnošenja tužbe 15.04.2019. godine proteklo je više od 3 godine, zbog čega je tužbeni zahtev u preostalom delu odbijen i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Prema članu 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, koja se prema članu 105. stav 3. istog Zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog, poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Odredbom člana 108. Zakona o radu, propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za smenski rad 26% od osnovice, ukoliko takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade i po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu u radnom odnosu 0,4% od osnovice (minuli rad). Izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 75/14) nije propisano pravo zaposlenog na uvećanu zaradu za rad u smenama, na identičan način utvrđeno je pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu. Odredbom člana 5. osnovnog Ugovora o radu od 06.07.2006. godine, ugovoreno je da zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, koja se sastoji od osnovne zarade, uvećane zarade za radni učinak i uvećane zarade. Odredbom člana 8. osnovna zarada zaposlenog uvećava se u skladu sa Kolektivnim ugovorom za „NIS“: za 0,5% za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu uvećanu za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, na rad državnog, verskog praznika, noćni, prekovremeni i rad nedeljom.

Odredbom člana 196. Zakona o radu, propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Prema članu 161. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano, dok zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena prema članu 362. ZOO.

Naknada štete zbog nezakonitog aneksa ima karakter novčanog potraživanja iz radnog odnosa i obaveza je poslodavca da zaposlenom naknadi štetu u visini razlike pripadajuće zarade, isplaćene zarade po osnovu koji je pravnosnažno otpao, i nastaje prvog dana od pravnosnažnosti presude kojim je poništen, odnosno oglašen ništavim aneks ugovora o radu i to od dana dostavljanja prvosnažne presude.

Obaveza isplate uvećane zarade po osnovu smenskog rada i uvećane zarade po osnovu uslova rada, rada u otežanim uslovima rada takođe ima karakter novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Obaveza poslodavca da zaposlenom naknadi štetu na ime uvećane zarade po osnovu smenskog rada i uslova rada nastaje po isteku roka iz člana 49. Kolektivnog ugovora tuženog odnosno istekom 10. –og u tekućem mesecu za prethodni mesec.

U konkretnom slučaju, tužiocu pripada pravo na razliku zarade i naknade zarade prema aneksu br. 14, koji je poslednji važeći aneks i zarade i naknade zarade koju je tužilac primao u spornom periodu po aneksima koji su poništeni (aneks br. 16, 17. i 18), jer se pravnosnažnošću i izvršnošću presuda prvostepenog suda kojim su navedeni aneksi poništeni, odnosno utvrđena ništavost, otpli osnovi po kojima je tužilac primao umanjen iznos zarade i potraživanje tužioca na ime naknade štete po tom osnovu nije zastarelo, jer od dana pravnosnažnosti presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 57/14 od 17.05.2016. godine, P1 73/18 od 04.07.2018. godine i P1 12/19 od 15.07.2019. godine, do dana podnošenja tužbe 15.04.2019. godine nije protekao rok iz člana 196. Zakona o radu, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Međutim, potraživanje tužioca u preostalom delu na ime naknade štete za uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada za period od 19.11.2013. godine do 15.04.2015. godine, za vreme dok je radio po aneksima 17, 18. i 19. čije je nezakonitost pravnosnažno utvrđena, je zastarelo, jer od dospelosti najkasnijeg potraživanja za april 2015. godine dana 11.05.2015. godine do dana podnošenja tužbe 15.04.2019. godine proteklo je više od 3 godine. Obaveza poslodavca da zaposlenom naknadi štetu na ime uvećane zarade po osnovu smenskog rada i uslova rada nastaje po isteku roka iz člana 49. Kolektivnog ugovora tuženog odnosno istekom 10. –og u tekućem mesecu za prethodni mesec i nije u vezi sa utvđivanjem ništavosti anekisa 17, 18. i 19, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Tužiočevo potraživanje i po osnovu rada na radnom mestu sa povećanim rizikom je zastarelo jer da su radna mesta na koja je premeštan tužilac bila radna mesta sa povećanim rizikom, to bi uvećanje za 5% bilo obračunato u zaradu ugovorenu za ta radna mesta i tužilac bi imao pravo samo na razliku između te zarade i pripadajuće zarade po aneksu br. 14. i taj zahtev nema veze sa utvrđenjem ništavosti spornih aneksa.Tužba je odbačena u delu u kome je tužilac tražio da na tražene iznose razlike zarade tuženi uplati Poreskoj upravi porez na zarade kao nedozvoljena i odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Nisu osnovani navodi u reviziji tužioca da ima pravo na uvećanje zarade za 26% na ime smenskog rada i uvećanje zarade od 5% na ime rada pod povećanim rizikom, jer smenski rad bio uveden Odlukom generalnog direktora tuženog od 09.11.2012. godine. Ovo s toga što je potraživanje tužioca na ime razlike zarade po osnovu smenskog rada i rada sa povećanim rizikom zastarelo, s obzirom da je od dana dospelosti najkasnijeg potraživanja za april 2015. godine 11.05.2015. godine do dana podnošenja tužbe 15.04.2019. godine protekao rok od 3 godine propisan članom 196. Zakona o radu.

Sa iznetih razloga, pobijana presuda je u odbijajućem delu i delu kojim je odbačena tužba kao nedozvoljena (u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da u korist tužioca uplati na tražene iznose razlike zarade porez na zarade), na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, potvrđena kao pravilna i na zakonu zasnovana i odlučeno kao u izreci.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta na osnovu odredbe člana 150, 153. stav 1, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na uspeh tužioca u postupku.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković