Protiv pobijane drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 01.03.2007. godine na radnom mestu ... u Organizacionoj jednici ... . Tuženi je 14.03.2022. godine doneo rešenje o otkazu Ugovora o radu tužioca na osnovu člana 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu jer je učinio povredu radne obaveze tako što je organizovao i učestvovao u nezakonitom štrajku, zloupotrebio evidenciju prisutnosti na radu zaposlenih i nije poštovao radnu disciplinu (nedozvoljeno napuštanje radnog mesta). Tuženi je 23.02.2022. godine tužiocu uručio upozorenje pred otkaz Ugovora o radu zbog povrede radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline kod poslodavca iz razloga što je dana 03.02.2022. godine u prostorijama poslodavca inicirao nezakoniti štrajk tako što je na oglasnoj tabli zakačio papir sa natpisom „Najava štrajka upozorenja povodom ignorisanja rukovodstva firme na zahteve radnika da se ukine nezakonito testiranje“ (štrajk najavljen za 04.02.2022.godine), a takođe je dana 02.02.2022. godine zloupotrebio evidenciju prisutnosti zaposlenih na poslu tako što je istu uzeo i koristio mimo svrhe za koju je spisak zaposlenih namenjen, te prikupljao potpise zaposlenih za podršku štrajku, a istog dana je bez odobrenja nadređenog ušao u fabriku za vreme trajanja smene u kojoj nije bio raspoređen, nastojeći da prikupi što više potpisa podrške za održavanje štrajka. Tokom postupka je utvrđeno da tužilac nije okačio obaveštenje u kome je najavljen štrajk za 04.02.2022. godine već je to učinjeno od strane NN lica, a do organizovanja samog štrajka nije ni došlo, te da je tužilac prikupljao potpise zaposlenih za stopiranje mera u vezi obaveznog testiranja na „Kovid 19“, ali nije zloupotrebio evidenciju poslodavca o prisutnosti zaposlenih, jer je tražio od poslodavca evidenciju ujedno obaveštavajući za šta mu je ista potrebna. Takođe tužilac nije napuštao svoje radno mesto, s obzirom da je sa istog odlazio uvek nakon dozvole pretpostavljenog, a u periodu od 02.02.2022. godine do 05.02.2022. godine mašina na kojoj je tužilac radio je sve vreme radila punim kapacitetom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev ocenjujući da je rešenje o otkazu Ugovora o radu tužioca nezakonito zbog čega je isto poništeno, s obzirom da tužilac nije učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, odnosno nije okačio obaveštenje u kome je najavljen štrajk, niti je zloupotrebio evidenciju poslodavca o prisutnosti zaposlenih i nije napuštao radno mesto bez dozvole rukovodioca, već je poštovao radnu disciplinu, te je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad.

Takav zaključak i pravni stav nižestepenih sudova prihvata i Vrhovni sud.

Štrajk ili prekid rada predstavlja Ustavom garantovano osnovno socijalno pravo. Prema odredbi člana 61. Ustava Republike Srbije, zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti. Zakon o štrajku („Službeni glasnik RS“ br. 101/05, 103/12), odredbama člana 14. stav 1. propisuje da organizovanje štrajka odnosno učešće u štrajku pod uslovima utvrđenim ovim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu, a stavom 3. tačka 8. istog člana ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Kako tužilac svojim radnjama nije učinio povredu radne obaveze, odnosno kako je utvrđeno da nije okačio obaveštenje o najavi štrajka i nije učestvovao u štrajku jer do organizovanja štrajka nije ni došlo, te kako nije zloupotrebio evidenciju poslodavca o prisutnosti zaposlenih na radu, već mu je evidencija bila potrebna za prikupljanje potpisa zaposlenih za stopiranje mera u vezi obaveznog medicinskog testiranja, a ne za učestvovanje u štrajku, pri čemu je ujedno obavestio poslodavca u koje svrhe mu je evidencija potrebna, te kako nije napuštao radno mesto bez dozvole rukovodioca, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu. Dakle, kako tužilac nije učinio povredu radne obaveze i kako je poštovao radnu disciplinu, to je poništeno rešenje o otkazu Ugovora o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad jer reintegracija kao akcesorno potraživanje prati sudbinu glavnog tužbenog zahteva.

Navodima revizije se kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, sa kojih razloga se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP, to su isti ocenjeni kao neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković