Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog otpočeo sa radom 02.01.2015. godine bez zaključenog ugovora o radu (jer mu je po isteku poslednjeg ugovora o privremenim i povremenim poslovima direktor tuženog rekao da nastavi da radi), da je bez zaključenog ugovora o radu radio do 11.03.2015. godine, kada je Inspekcija rada prilikom kontrole zatekla tužioca (a po njegovoj prijavi) da radi bez zaključenog ugovora o radu. Direktor tuženog je pozvao tužioca 13.03.2015. godine i usmeno mu saopštio da više ne dolazi na posao i on od tada više nije dolazio na posao. Rešenjem Inspekcije rada od 13.03.2015. godine naloženo je tuženom da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme u pisanom obliku danom stupanja na rad. Tužilac je sa tuženim 01.09.2015. godine zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme, sa danom stupanja na rad 07.09.2015. godine. Tužbom podnetom u ovoj pravnoj stvari 22.10.2015. godine tužilac traži da se utvrdi da je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 02.01.2015. godine i da od tog datuma stiče sva prava iz radnog odnosa.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac tužbu podneo po isteku zakonskog roka za njeno podnošenje, zbog čega je tužba odbačena kao neblagovremena.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijom ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05 ...75/14), propisano je da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, a stavom 2. istog člana rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Saglasno navedenom, postupak se u radnom sporu pokreće tužbom, međutim, u ovom sporu podnošenje tužbe vezano je za rok od 60 dana. Rok za podnošenje tužbe u radnom sporu je prekluzivni rok materijalnog prava i njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje. O blagovremenosti ove tužbe sud je dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. Njegovo računanje zavisi od toga da li je pravo koje se štiti povređeno odlukom ili faktičkom radnjom. Ako je pravo povređeno faktičkom radnjom, rok se računa od dana saznanja za povredu. To je dan kada je zaposleni saznao da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno, suženo ili na drugi način narušeno. U ovom slučaju, rok počinje teći prvog narednog dana od saznanja, a ističe protekom zakonom propisanog roka. Dan saznanja za povredu prava vezuje se za punu izvesnost o postojanju povrede.

U konkretnom slučaju, tužilac tužbom traži da se utvrdi da je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 02.01.2015. godine i da od tog datuma stiče sva prava iz radnog odnosa, a koje pravo je povređeno prestankom rada kod tuženog 13.03.2015. godine, kada je tužilac saznao za povredu prava, pa je narednog dana počeo da teče rok od 60 dana za podnošenje tužbe. Kako je tužba podneta 22.10.2015. godine, dakle po proteku prekluzivnog roka od 60 dana od dana saznanja za povredu prava (tuženi nije doneo nikakav pisani akt o radu ili prestanku rada tužioca, već mu je direktor tuženog usmeno saopštio 13.03.2015. godine da više ne dolazi na posao), to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilac propustio zakonski rok u kome je postupak sudske zaštite mogao da se pokrene. Stoga su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić