Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula, Slađane Nakić Momirović, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno – popravnog zavoda u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4145/17 od 19.10.2018. godine, u sednici održanoj 16.11.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4145/17 od 19.10.2018. godine, kao o posebnoj reviziji.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4145/17 od 19.10.2018. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 601/16 od 14.07.2017. godine u delu koji se odnosi na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada i naknadu troškova parničnog postupka i u tom delu se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 601/16 od 14.07.2017. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu isplati iznos zakonske zatezne kamate obračunate na glavnicu od 47.954,29 dinara počev od 09.11.2013. pa do 30.12.2013. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za period februar 2013. godine do marta 2015. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedenom u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4145/17 od 19.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužene u delu u kome se pobija prvostepena presuda u stavu drugim izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga. Predložio je da se o reviziji odlučuje kao o posebnoj reviziji zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o reviziji kao o posebnoj reviziji zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, s obzirom da postoje različite odluke apelacionih sudova o ovom pravnom pitanju. Kako je Vrhovni kasacioni sud u odluci Rev2 1405/2013 od 04.06.2014. godine izrazio pravno shvatanje po kome je priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen u Kazneno– popravnom zavodu u Beogradu na poslovima ... u Službi ..., u zvanju ... . Prebivalište tužioca je u mestu ... . Rešenjem tužene od 06.12.2013. godine, tužiocu je priznato pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2011. godinu, u visini od 47.954,24 dinara, koja mu je isplaćena 30.12.2013. godine. Po zahtevu tužioca, tužena je rešenjem od 04.01.2013. godine utvrdila pravo tužioca na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene koštanja autobuske karte za mesec januar 2013. godine na relaciji ... – Sremska Mitrovica u iznosu od 4.500,00 dinara i na relaciji Sremska Mitrovica – Beograd u iznosu od 19.000,00 dinara. Tužilac se pisanim zahtevom obraćao tuženoj radi priznanja prava na naknadu ovih troškova za mesece avgust i oktobar 2013. godine, ali njegovom zahtevu nije udovoljeno jer nije dostavio mesečne karte prema zahtevu koji je podneo.

Tužbom u ovom sporu tužilac je tražio naknadu troškova prevoza za period od februara 2013. godine pa do marta 2015. godine, zatim isplatu zakonske zatezne kamate na već plaćenu naknadu zbog nekorišćenja godišnjeg odmora iz 2011. godine, a za period od 09.11.2013. pa do 30.12.2013. godine, kao i naknadu štete u visini troškova veštačenja i advokatskih usluga koje je tužilac imao u postupku mirnog rešavanja spora.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilac nije koristio pravno sredstvo u postupku pred nadležnim starešinom organa, radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza i drugih potraživanja koja su predmet ovog spora, tako da ne može sa uspehom da ističe zahtev za naknadu štete, jer to pravo nije utvrđeno aktom poslodavca. Po oceni nižestepenih sudova, sud je nadležan da odlučuje o naknadi štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu čl. 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, ili za isplatu naknade novčanih potraživanja iz radnog odnosa, pod uslovom da je ova naknada utvrđena konačnim i pravnosnažnim aktom tužene i da je tužena nije redovno isplaćivala ili je neosnovano obustavila isplatu.

Revizijom tužioca se osnovano ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje u pogledu osnova i visine štete ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05...99/10) propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06...99/10), državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruje, propisuju uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je članom 3. iste Uredbe predviđeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju.

Prema navedenim zakonskim propisima, tužiocu je kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu. Navedeno pravo nije uslovljeno podnošenjem zahteva poslodavcu, niti dokazivanjem da je zaposleni snosio ove troškove. Tužena je dužna da tužiocu isplati troškove koje je tužilac imao za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu, primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira na to da li je starešina organa doneo konačni i pravnosnažni akt o utvrđivanju ovog prava. Zbog toga, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije pravilno koristio pravnu zaštitu podnošenjem tužbe redovnom sudu, a da prethodno nije koristio pravno sredstvo u postupku pred nadležnim starešinom organa i da je za korišćenje ovog pravnog puta (tužbe) neophodno postojanje konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, koji u konkretnom slučaju nije donet. Sud će u tom smislu utvrditi visinu naknade troškova prevoza koje je tužilac imao, tačnim utvrđenjem mesta rada tužioca u odnosu na mesto njegovog prebivališta u spornom periodu, prema ceni mesečne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju, u smislu člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Prilikom ponovnog odlučivanja sud će posebno ceniti činjenicu da su rešenjima tužene odbijeni zahtevi tužioca za naknadu troškova prevoza za mesece avgust i oktobar 2013. godine, pošto prethodno utvrdi da li su ova rešenja postala pravnosnažna.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će vodeći računa o iznetom u ovom rešenju doneti novu, zakonitu odluku o tužbenom zahtevu.

O zahtevu tužioca o naknadi troškova postupka nije odlučivao, jer će sud doneti odluku o svim troškovima postupka u konačnoj odluci, na osnovu čl. 153. i 154. ZPP a u vezi odredbe člana 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić